Category: Anksioznost i neraspoloženje

“Traumatizovani dečiji delovi nas su izvor ponavljajućih obrazaca, koje prati snažan emotivni naboj i emocionalna disregulacija.

Mi kao odrasli pokušavamo da imamo život, i nevoljni smo da budemo domaćin ovom hronočno disregulisanom, prestravljenom i osramoćenom detetu unutar nas.

Dečiji deo nastavlja da pati zbog toga, i umesto roditelja koji ranije nisu razumeli i pomagali, sada odrasli deo nas želi da ga se reši, i ne vidi emocionalno odbačeno dete koje je u nama.

Ali, traumatizovani dečiji deo ne može biti zataškan, bez obzira koliko je neprepoznat”.

Shaw, D., 120-121. str.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad

 

Gore od najgoreg.

Gore od očaja, beznadežnosti i bespomoćnosti.

Praznina, ništavilo, besmisao, želja za nepostojanjem, rupa u stomaku.

Spremni smo da ceo svoj život organizijemo tako da bismo izbegli sve navedeno.

Baš zato što je gore od najgoreg.

Dok se ne nađemo u okruženju koje je dovoljno stabilno, konstantno i konzistentno u podršci našem razvoju, i dugotrajno. Obično su u pitanju godine.

Tek tada je moguće da se povežemo i ostanemo sa tim “stanjem”, i učimo iz njega o sebi i svojoj životnoj priči.

Kao na slici gore, da od gomile raštrkanih puzli krenemo da sastavljamo smislen i celovit mozaik (metafora za našu životnu priču).

Što je naša životna priča celovitija, veće je naše poverenje u sebe.

Samim tim, verovali ili ne, i u druge ljude.

Zato, ne odustajte od bavljenja sobom, čak i kada deluje preteško.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga.

Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje imaju 38% porast abnormalnosti dela mozga koji je odgvoran za naše reagovanje na sve što opazimo kao opasnost (limbički sistem).

Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, taj procenat je 49%.

A kod oba iskustva zajedno, porast je 113% (Teicher et al., 1993, 1994: Pynos, Steinburg & Goenijan, 1996).

U našoj kulturi mnogi su vaspitavani batinama. Samim tim, jasno je koliko smo široko traumatizovo društvo.

Da ne spominjem doprinos ostalih vidova zanemarivanja i zlostavljanja.

Po meni je ovo još jedan dokaz iz oblasti neuronauka koja nam ukazuje da se nekada borimo sa “višom silom” od nas samih.

Zato nam obično ne pomažu različite tehnike za smirivane i opuštanje, kada je aktiviran deo mozga koji je pretrpeo strukturalne i funkcionalne promene zbog izloženosti prejakom stresu.

I zato je važno da ne očekujemo previše od sebe kada smo preplavljeni, jer se time uvodimo u dodatni stres.

Kada se nosimo sa nečim što je jače od nas, mudro je osloniti se na podršku savremene psihofarmakoterapije, prepisanu od strane psihijatra, umesto da očekujemo od sebe da sve možemo sami i da mislimo da smo slabi ako uzimamo psihofarmake.

Ako ne možete da spavate, imate pad volje, apetita (ili prejak apetit), hroničnu anksioznost, pad raspoloženja, razdražljivost i sl. ne oklevajte da uz psihoterapiju potražite i pomoć psihijatra.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

“Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa”.
“Boja purpura”, Alis Voker.

Ova rečenica je primer narativa ljudi sa traumom koja se ponavljala.

Nakon takvih iskustava, psihičke tegobe su normalna reakcija. Na nenormalne okolnosti.

One su psihološka posledica zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu.

Nisu znak slabosti i “poremećenosti” osobe.

Kao što je normalno da imamo opekotinu nakon što smo bili izloženi vreloj površini. Ma koliko da smo imali zdravu kožu pre toga.

Iz tog razloga se pojavljivala inicijativa da se u Američku klasifikaciju mentalnih poremećaja uvrsti i kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (PTSD). Koji je psihološko stanje, a ne dijagnoza.

Jer kompeksni PTSD nije posledica uticaja gena, već produžene izloženosti traumatskim događajima.

Samim tim, i tretman je drugačiji, u kojem je psihoterapija ključna za oporavak.

Kompleksni PTSD se, između ostalog, manifestuje kroz sledeće teškoće: anksioznost, promene raspoloženja, depresivnost, prazninu, razdražljivost.

Zato, ako se prepoznajete u ovom tekstu, ne oklevajte da potražite psihoterapeuta.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Retraumatizacija se dešava kada se nađemo u situaciji koja po jednom ili više aspekata podseća na izvornu traumu.

Najpouzdaniji pokazatelj da se desila retraumatizacija je da osećanja pobeđuju zdrav razum.

Stručnjaci bi rekli da se tada aktivira limbički korteks, koji pogura frontalni korteks u drugi plan.

To znači da nas preplave neprijatna osećanja, iako znamo da se nije ništa toliko značajno ugrožavajuće desilo. Uznemirenost, prestrašenost, tuga, očaj, bes…Na skoro beznačajan ili minimalan povod.

Na primer, koleginica Vam je rekla da se “smirite” u momentu dok ste ljutito govorili. Što Vas je “katapultiralo” u osećanje neadekvatnosti i stida. I u uverenje da sa Vama nešto nije u redu.

Što na prvi pogled može delovati čudno. Što biste se zbog toga tako intenzivno loše osećali.

Ali, ako obatite pažnju na Vašu istoriju, onda se kockice slože. Istoriju postiđivanja, omalovažavanja, patologizacije i kažnjavanja Vaše ljutnje od strane jednog ili oba roditelja.

 

Šta činiti kada se desi retraumatizacija?

 

Uvažiti intenzivna neprijatna osećanja, umesto da ulažete energiju da ih ignorišete.

To znači da ih vidite kao još jedno podsećanje koliko ste bili zanemareni, maltretirani ili zlostavljani. Koliko je nekada bilo teško. Gotovo nepodnošljivo.

Takođe, važna je podrška spolja. Razgovor sa osobom od poverenja. Koja ume da Vas sluša i bude sa Vama. Ali i koja je fokusirana na Vašu dobrobit.

Po mom iskustvu, najčešće je to dobar psihoterapeut. Koji će Vam pomoći da povežete ono što se dešava sada sa onim što se dešavalo nekada.

U tom procesu ćete doći u kontakt sa zaboravljenim delovima sebe, osećanjima i potrebama kojih dugo niste bili svesni.

Sve navedeno je važan preduslov kvalitetnog života – života u kojem imate doživljaj da konačno stvarno živite, umesto da životarite.

 

Da li je moguće proći kroz ovo iskustvo bez pomoći drugih?

 

Verovatno i sami možete nakon nekog vremena “isplivati” iz vrtloga neprijatnih osećanja.

Ali ćete propustiti priliku da “porastete” iz neželjene situacije.

Jer se od traume iz odnosa možete isceliti samo kroz odnos. U kom se, za razliku od pre, sada osećate sigurno.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Kada nam se desi značajan gubitak, sledi proces žalovanja. Hteli mi to ili ne.

Žalovanje za gubitkom je jedini način da ga stvarno prihvatimo i krenemo dalje. I najintenzivnije je u prvih šest nedelja.

Kako izgleda žalovanje?

Tako što svakog dana neko vreme tugujemo za time što smo nepovratno izgubili. Prijatelja, partnera, zdravlje…

Problem je što mnogi ljudi žele da izbegnu ovaj proces kada dožive gubitak.

Najčešće jer veruju da je žalovanje znak slabosti. Ili da, ako krenu da žaluju, da se proces neće nikada završiti i da će postati nefunkcionalni.

Ova uverenja, po mom iskustvu, prenose se sa kolena na koleno, i u našoj kulturi su veoma prisutna. Naša okolina nas podstiče da ne žalimo za gubitkom, već da nastavimo dalje, kao da se ništa nije desilo.

Izbegavanje ovog procesa je štetno iz više raloga.

Kako ljudi izbegavaju da žale?

Jedan od načina je da negiraju da se gubitak desio i ponašaju se u skladu sa tim.

To u praksi znači da neće odvojiti ni malo ili vrlo malo vremena za proces tugovanja. Naprotiv.

Biće aktivniji više nego inače. Kroz rad, sport, izlaske, druženje.

Na prvi pogled deluje baš dobro.

Međutim, ova strategija je štetna iz više razloga.

Pre svega, jer ne vodi prihvatanju gubitka, već nam traži dodatnu energiju da gubitak “držimo pod tepihom”.

Zatim, obično ostavlja posledice na fizičko i mentalno zdravlje, naročito ako se primenjuje dugotrajno. Tu pre svega mislim na psihosomatske bolesti i strahove.

Gubitak je i dalje tu, iako ga negiramo, tako da, kada se desi sledeći gubitak, imaćemo dupli posao.

Dakle, iako bismo mi želeli da ne postoji ono o čemu ne mislimo, ono ipak postoji.

Zato tugujte i plačite kada doživite gubitak, jer je to jedini način da ga prihvatite.

Dr sc. Danijela budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor, Novi Sad.

Poznato je koliko je vežbanje joge blagotvorno za fizičko zdravlje.

Isto tako, blagotvorno je za mentalo zdravlje, jer predstavlja “jedan od zrelih oblika samostabilizacije i samoregulacije” (Richard Erskine).

Upravo zbog toga, kombinacija psihoterapije i joge daje odlične rezultate u razrešavanju različitih teškoća povezanih sa preteranim brinjenjem i sniženim raspoloženjem.

 

https://www.facebook.com/bbcworldservice/videos/10154617202687217/

U čemu je razlika između depresije i anksioznosti?

“Depresija čini da se osoba oseća umorno, a anksioznost da se oseća budno, čak i noću.

Kod depresije nedostaje motivacija, a kod anksioznosti se osoba oseća loše ako ništa ne radi.

Kod depresije osoba nema volje da ide na posao ili u školu, dok se kod anksioznosti oseća vrlo uznemireno ako ne ispunjava svoje obaveze.

Anksioznost sprečava osobu da ima dobre odnose, dok depresivnost utiče na to da osobi nije stalo do odnosa.

Depresivnost utiče da osoba želi da ode ranije sa posla, a anksioznost da se plaši otkaza u tom slučaju”.

Često se obe vrste teškoća pojavljuju udruženo.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholoh i psihoterapeut, Novi Sad.

https://www.facebook.com/MentalHealthOnTheMighty/videos/vb.1640773419524703/1884727868462589/?type=2&theater

 

Jedan od začajnih momenata u razrešavanju patnje koja je povezana sa anksioznošću, jeste kada osoba počne da oseća samilost prema sebi, što se toliko muči.

Dugačak je put od prvih teškoća do tog momenta, i značajno može da se skrati na psihoterapiji.

Tada osoba obično potraži stručnu pomoć, čak je spremna da, mimo uvrežene predrasude, uzme i psihofarmakoterapiju, ako je to potrebno.