“Traumatizovani dečiji delovi nas su izvor ponavljajućih obrazaca, koje prati snažan emotivni naboj i emocionalna disregulacija.
Mi kao odrasli pokušavamo da imamo život, i nevoljni smo da budemo domaćin ovom hronočno disregulisanom, prestravljenom i osramoćenom detetu unutar nas.
Dečiji deo nastavlja da pati zbog toga, i umesto roditelja koji ranije nisu razumeli i pomagali, sada odrasli deo nas želi da ga se reši, i ne vidi emocionalno odbačeno dete koje je u nama.
Ali, traumatizovani dečiji deo ne može biti zataškan, bez obzira koliko je neprepoznat”.
Shaw, D., 120-121. str.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad
U sistemima koji počivaju na zloupotrebi moći (ugnjetavanju), osim obezbeđivanja “sledbenika/poslušnika”, imperativ je i ućutkati sve koji primećuju šta se dešava i spremni su to da kažu.
Zato je veoma važno da ne ostanemo “gluvi, nemi i slepi” pred istinom.
Da bi se to desilo potrebno je da postanemo svesni da svako od nas ima tendenciju ka zloupotrebi moći, jer smo formirani u takvim sistemima – neminovno je da postanu deo naše ličnosti.
Ovo uopšte nije lak korak, jer treba da vidimo kod sebe nešto što nam se uopšte ne sviđa i na šta nismo baš ponosni.
Tek kada ovu tendenciju vidimo jasno kod sebe, onda je vidimo jasno i kod drugih.
I tek onda postaje neizdrživo da žmurimo, ne čujemo i ćutimo kada se dešava ugnjetavanje.
Uz ugnjetavanje obično ide i obmanjivanje – “šta sa tobom nije u redu kada ti ovo smeta?” Ili, “ako ovde postoji problem, taj problem si ti!”
Kao u priči o carevom novom odelu.
I ovo je tipično za svaki ugnjetavački sistem.
Na žalost, ugnjetavanje “živi” u mnogim sistemima kod nas, jer nam je takav širi društveni kontekst.
I ono što mislim da nam je važan zadatak, ako želimo da vidimo promenu, jeste razvijanje senzitivnosti za ove pojave.
Možda je jedan od prvih koraka na tom putu upoznavanje sa time na kojim principima funkcionišu ugnjetavački sistemi.
A i slušanje našeg “stomaka”, koji nepogrešivo registruje kada nešto nije u redu – da su nam granice grubo narušene, iako naša “glava ne misli tako”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Dete će pristati na sve da bi se povezalo sa roditeljima.
Ako je jedini način povezivanja služenje njihovim potrebama, i to je prihvatljivo. Jer je povezanost važna za opstanak, kao hrana i voda.
Neki autori ovaj za način povezivanja sa roditeljima koriste izraz “upotrebljeno dete”.
Obično se ovaj obrazac proteže kroz generacije. I ti roditelji nekada su bili upotrebljeno dete.
Ovi procesi se dešavaju van naše svesnosti.
Čak i kada bi dete imalo kognitivni kapacitet koji nema, da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi bilo nepodnošljivo.
Zato ga “sahranimo” da bi “gurali” dalje.
Ako primećujete da povremeno ili češće, iz neobjašnjivih razloga, izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete.
U tom slučaju, izdaja sebe je veoma jaka “sila”, koja dolazi iz moždanih struktura koje su mnogo “jače” od naše pameti i zdravog razuma.
Kada postanemo svesni ovih procesa, bar u nekoj meri, krenuli smo na putovanje koje nas vraća sebi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga.
Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje imaju 38% porast abnormalnosti dela mozga koji je odgvoran za naše reagovanje na sve što opazimo kao opasnost (limbički sistem).
Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, taj procenat je 49%.
A kod oba iskustva zajedno, porast je 113% (Teicher et al., 1993, 1994: Pynos, Steinburg & Goenijan, 1996).
U našoj kulturi mnogi su vaspitavani batinama. Samim tim, jasno je koliko smo široko traumatizovo društvo.
Da ne spominjem doprinos ostalih vidova zanemarivanja i zlostavljanja.
Po meni je ovo još jedan dokaz iz oblasti neuronauka koja nam ukazuje da se nekada borimo sa “višom silom” od nas samih.
Zato nam obično ne pomažu različite tehnike za smirivane i opuštanje, kada je aktiviran deo mozga koji je pretrpeo strukturalne i funkcionalne promene zbog izloženosti prejakom stresu.
I zato je važno da ne očekujemo previše od sebe kada smo preplavljeni, jer se time uvodimo u dodatni stres.
Kada se nosimo sa nečim što je jače od nas, mudro je osloniti se na podršku savremene psihofarmakoterapije, prepisanu od strane psihijatra, umesto da očekujemo od sebe da sve možemo sami i da mislimo da smo slabi ako uzimamo psihofarmake.
Ako ne možete da spavate, imate pad volje, apetita (ili prejak apetit), hroničnu anksioznost, pad raspoloženja, razdražljivost i sl. ne oklevajte da uz psihoterapiju potražite i pomoć psihijatra.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Ove godine 19.2. sam bila na online konferenciji, koju je organizovala ukrajinska asocijacija za transakcionu analizu.
Iako smo se na ovoj radionici dotakli značaja konteksta u kojem živimo, iako je voditeljka radionice spomenula opasnost pod kojom se u aktuelnom momentu nalazila Ukrajina, čini mi se da niko od učesnika nije bio dovoljno svestan opasnosti koja nadolazi.
Sećam se da je slično bilo i 1992. u Bosni, pred rat.
Moja komšinica je dva dana pred evakuaciju krečila stan, iako nismo imali vodu.
Baš je u tom momentu bilo važno da se okreči.
Verovatno da lakše ne misli i ne oseća.
Kada je nadolazeća opasnost ogromna i neizbežna, jedan od naših mehanizama preživljavanja je i “smrzavanje”.
To znači da uopšte nismo svesni kako se osećamo, niti možemo jasno da mislimo o situaciji u kojoj se nalazimo.
Iako možemo osećati jaku potrebu da nešto radimo, što baš i nije u skladu sa našim trenutnim kontekstom.
Ovo poređenje me još jednom podsetili koliko smo slični.
Gde god da živimo, koje god nam je boje koža, koje god da smo vere i ubeđenja.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Sjajan crtani film “U mojoj glavi”, koji ukazuje na funkciju osećanja tuge, od kojeg skoro svi pokušavamo da pobegnemo.
I koji mi je bio inspiracija za ovaj tekst
Kada kroz iskustvo naučimo da nema saosećanja i razumevanja kada smo tužni, mi naučimo da tugu “duboko sahranimo”.
Da bi je što bolje prikrili, i od sebe i od drugih, mi osećamo ljutnju ili čak bes. Naravno sve nesvesno.
I tako započinje krug “samoispunjavajućeg proročanstva”.
Kada nam je najpotrebnije razumevanje i saosećanje drugih, ono izostane.
S obzirom da drugi vide napad, a ne našu ranjivost, dobijemo isto za uzvrat ili povlačenje umesto podrške.
I tako ponovo potvrdimo da nigde nema mesta za naša osećanja, da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas.
Kako izaći iz začaranog kruga?
Rekla bih da je put dug.
Da stignemo do tačke da razvijemo kapacitet za dijalog u kom ima mesta za više istina.
Da slušamo, umesto da reagujemo.
Da ostanemo sa neprijatnim osećanjima umesto da bežimo od njih, da bismo naučili nešto što ne znamo o sebi.
Nema recepta za ovaj proces.
Osim upornog i dugog bavljenja sobom.
Manje kroz teoriju, više kroz iskustvo.
I pošto ovi procesi dolaze sa mladih mesta u nama, potreban nam je neko ko će nam pomoći u tome, najviše svojim primerom.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
“Najbolje se osećam kada ne razmišljam kako se osećam”.
Rečenica iz filma “Toma”.
Koja odlično opisuje strategiju preživljavanja traumatizovanih.
Posebno onih, kojima su izvor opasnosti bili najbliži.
Oni koji su trebali da vole.
Štite.
Umiruju.
Ohrabruju.
Podržavaju.
A nisu.
Jer ni oni nisu imali nekog takvog.
Rezultat toga je preplavljujući i nepodnošljiv bol.
Jedini način da se izborimo sa njim je da ga odsečemo – ne mislimo o njemu i da ga ne osećamo.
Sve da bi preživeli – fizički i psihološki.
Jer je preživljavanje prioritet.
Cena te strategije dugoročno je veoma visoka – gubitak telesnog i mentalnog zdravlja.
Da je ne bismo platili, zapravo moramo mnogo i dugo da se bavimo sobom.
Da se upoznamo i sprijateljimo sa svim otcepljenim delovima sebe.
Što podrazumeva i povezivanje sa mnogo bola.
Od kojeg smo bežali godinama i decenijama.
Neko kroz preteran rad, neko kroz prejedanje, neko kroz opijanje, brojne ljubavne veze….niz je veoma dugačak.
Želim nam svima u 2022. dovoljno hrabrosti da se pozabavimo sobom.
Da bismo stvarno živeli.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Nema svako sreću da krizu zbog aktuelnog virusa iskoristi za lični razvoj.
Tu posebno mislim na čitanje i učenje onog što u redovnim okolnostima nismo stizali, online edukacije, vebinare, pisanje i sl.
Što je i normalno, zbog uznemirenosti koju možemo osećati zbog novonastale situacije.
Svaka promena zahteva adaptaciju, posebno promena koja vodi u pravcu pada kvaliteta života.
Dok smo u procesu adaptacije, očekivane su turbulencije na planu raspoloženja.
A i nije nam toliko do ličnog rasta i razvoja, koliko do preživljavanja.
U ovoj situaciji, najviše na psihološkom planu (ako smo fizički zdravi, kao i naši najbliži).
Jer je naša potreba za kontaktom sa drugim ljudima veoma snažna.
Koja je sada značajno ugrožena zbog neophodne fizičke distance koji moramo držati za vreme pandemije.
Da, postoji mogućnost online susreta, što je opcija “bolje išta nego ništa”, ali nije “to to”.
Živ kontakt je ipak još uvek nezamenjljiv, bar za nas koji spadamo u “analogne” generacije.
Takođe, neki ljudi su ostali bez posla, neki bez pola plate, a neki ne znaju kako da održe privatni posao u ovim uslovima.
Naravno da se u prvi mah ne mogu fokusirati ni na šta drugo, osim na informacije vezane za aktuelnu situaciju.
Povrh svega, određene ljude neki aspekti ove situacije katapultiraju u prošla iskustva kada im je bila ograničena sloboda.
Kada su se osećali bespomoćno, beznadežno, očajno.
Kada su mislili da nevolja nikada neće proći. Da nikada neće izaći iz “logora”.
To su situacije ranijeg zlostavljanja, maltretiranja i/ili zanemarivanja.
Ili prethodnih ratova, bombardovanja, progona i sl.
Zato, spustimo očekivanja. Sada je preživljavanje prioritet.
A svaka relaksacija, igra ili uživanje, dodatni bonus.
A samoaktualizacija (ostvarivanje ličnih potencijala)….može sada, a može i da sačeka bolja vremena. 
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Potreba da pripadamo veoma je važna za naš identitet.
Bez doživljaja pripadnosti nekoj grupi teško da se možemo osećati dobro u vezi sebe.
A najvažnije grupe u našem razvojnom periodu su porodica i vršnjaci.
Kada je u pitanju porodica, neki ljudi imaju doživljaj kao da ih je “roda ispustila u pogrešno gnezdo”.
Dakle, vide sebe različite od svoje okoline. I samim tim pogrešne, neadekvatne, drugačije, ali u negativnom kontekstu. Kao da sa njima nešto nije u redu.
Ako se prepoznajete u ovom uvodu, najbolje znate koliko usamljenosti, bola i osećanja neadekvatnosti nosite u sebi.
Slično kao u basni o “ružnom pačetu”.
U kojoj se nalazi i odgovor kako stići do isceljenja – a to je da nađete svoje jato.
To znači da je potrebno da budete sa sebi sličnima, najpre po senzibilitetu, osobinama ličnosti, vrednostima, ciljevima, interesovanjima, i sl.
Kako ćete prepoznati da li je jato Vaše?
Po tome što ćete osećati da ste deo grupe. Da je sa Vama sve u redu. Da su Vaše želje i potrebe normalne.
Kako da ne zalutate tražeći svoje jato?
Tako što se nećete dugo zadržavati tamo gde imate doživljaj da ste “autsajder”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, Novi Sad
