Nakon dve godine volonterskog staža na Klinici za psihijatriju na početku moje karijere, pre više od 20 godina, mislila sam da sam završila sa volonterskim aktivnostima.
Prošle nedelje sam imala puna tri dana volonterskih aktivnosti, i pored umora, osećala sam se zadovoljno što mogu da služim zajednici kojoj osećam da pripadam.
Za mene potpuno novo iskustvo nakon dugo vremena.
Po prvi put sam se našla u ulozi ispitivačice na TSTA ispitima u organizaciji ITAA – međunarodne asocijacije za transakcionu analizu.
To su ispiti za najviša zvanja u oblasti transakcione analize, na kojima sam i ja bila kandidatkinja pre godinu dana.
I po prvi put sam, nakon isto toliko godina, prošetala studentskim kampusom kada sam držala radionicu studentima u blokadi.
Tamo sam naišla na parkirane traktore, koji su tu da bi se našli u zaštiti naših studenata kada krenu u blokade ili protestne šetnje.
Osećanje pripadanja je očigledno za mene veliki motivator da uzvratim zajednici koju osećam svojom.
Osećanje pripadanja može da nas motiviše na razne stvari, nekada čak da se odreknemo svog integriteta, osećanja i dostojanstva, samo da bismo pripadali.
Kada nađemo zajednicu koja promoviše vrednosti koje su i naše lične, pripadanje postaje blagotvorno za naše celokupno mentalno zdravlje.
I tada nam nije teško da dajemo.
Naprotiv, davanjem hranimo sopstvenu dušu.
Zato je važno da istrajemo u borbi za zajednicu kakva nam je potrebna.
Da ne bismo izgubili svu našu vitalnost dok se uklapamo tamo gde ne pripadamo.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Narodna bajka Pepeljuga, čitanka za 4. razred osnovne škole, izdavač Eduka.
Bacim pogled na pitanja ispod teksta, i jedno me veoma zaintrigira: “zašto ljudi u bajkama delaju više nego što misle?”
Prvo zato što sam se iznenadila britkošću pitanja, a drugo kako deca od 10 godina mogu da odgovore na to, za mene, vrlo kompleksno pitanje.
Odlučim da upitam moju ćerku i ona kao iz topa kaže: “pa zato što se boje” .
Šokirana odgovorom koji nisam očekivala, upitam je kako to zna, a ona kaže “meni je to logično”.
Ovo je pitanje koje meni niko nije postavio ili ga ja nisam čula.
A nije da sam malo polagala na obrazovanje.
Često sam sa mojom glavnom supervizorkom zajedno promišljala o ovim temama, i često zaboravljala na ono do čega smo došle kada bih se ponovo našla u stresnoj situaciji.
Trebalo je mnogo, ali mnogo puta da mislim o tome šta radim kada se jako plašim, da čitam na tu temu, čak i držim radionice o tome kako se branimo kada se jako plašimo.
I opet bi ponekad u stresu svo to znanje palo u vodu.
Pratim studente, njihova razmišljanja o našoj društvenoj situaciji, divim se njihovom visokom kapacitetu za kritičko mišljenje, a najviše njihovom doslednom “ne”.
I čudim se, kao i odgovoru moje ćerke, kako im to ide tako prirodno i lako, što je nama starijim nezamislivo teško?
Što se tako lako zbunimo, automatski prilagodimo i zaboravimo kuda smo krenuli?
Deluje mi da je jedan deo ovog kompleksnog odgovora u količini traumatizacije kojoj smo bili izloženi.
Izgleda, na svu sreću, da naši potomci i mladi ipak nisu bili “pokošeni” u meri i kojoj smo mi.
Zato nama starijim želim da se što više povežemo sa našim strahom i učimo o njemu – za početak šta radimo kada ne znamo da se bojimo?
A i našim mladima želim da mi stariji istrajemo u ovom procesu, da im ne bi bili prepreka, već saveznici u borbi za pravednije društvo.
Neka nam je srećna transformacija ka slobodi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Stojim u Lidlu u redu za kasu. Iza mene stoji dobro držeća baka, za koju nisam bila sigurna da li je možda stigla pre mene, okrenem se i upitam je koja je prva bila od nas dve, a ona kaže: “ne znam, nešto sam se zamislila”.
Slučajno sam spustila pogled na njena kolica i videla dve tegle pinđura i hleb. Ona uhvati moj pogled i kaže: kupila sam na akciji, tegla po 400 dinara, inače je 600, po toj ceni ga ne bi kupila. Mi smo mala porodica, nama to bude dugo, a i ljuto je, ne može se puno pojesti.”
Izgleda da je protumačila moj pogled tako da je osetila potrebu da se pravda što se što se “luksuzira” sa dve tegle nečega što redovno košta po 600 dinara.
Svi znamo da je populacija penzionera ozbiljno ugnjetena sa niskim primanjima.
Plus su preživeli posleratno siromaštvo, raspad Jugoslavije, različite egzistencijalne nesigurnosti, bombardovanje…
I na sve to transgeneracijski prtljag, koji uopšte nije lak (dva Svetska rata, 500 godina turske okupacije).
Ova baka smo svi mi u nekom aspektu našeg postojanja.
Jer smo svi podložni obmani kada smo ranjivi, a bez dovoljno zaštite.
Obmani da je sva odgovornost na jednoj strani. Strani ranjivih.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Najvažniji odnos koji možemo imati je odnos sa sobom, a najvažnije putovanje na koje možemo otići je upoznavanje sebe.
Da bi upoznali sebe, moramo provesti vreme sa sobom, ne smemo se plašiti da budemo sami.
Poznavanje sebe je početak mudrosti.”
Aristotel
Verujem da bismo upoznali sebe, uz prethodno rečeno, potrebna nam je i podrška na tom putu.
Podrška kompetentnog i posvećenog drugog.
Još bolje da ih je više. Ako može, “celo selo”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
Kako može da izgleda izdaja sebe?
Kada ne uvažavamo dešavanja u našem telu.
Kada ignorišemi sopstvene fizičke potrebe.
Kada se smanjujemo da bi se neko drugi osećao većim.
Kada idemo na mesta i sa ljudima koji nam ne prijaju.
I na mnoge druge načine.
Međutim, izdaja sebe i nije tako besmislena kao što se čini na prvi pogled.
To je vrlo inteligentna strategija preživljavanja u okruženju koje insistira na podređivanju.
Podređivanju potrebama jačih, većih i moćnijih.
Onima od kojih zavisimo, miislimo da zavisimo ili se osećamo tako.
Zato ako primetimo da radimo protiv sebe, važno je da izbegnemo samoosuđivanje.
Umesto toga, dobro bi bilo da ostanemo radoznali i zapitamo se šta time želimo ili pokušavamo da postignemo.
I šta to govori o našem iskustvu.
Takođe, vrlo je važno da u procesu traganja za odgovorima potražimo podršku pouzdanih, dobronamernih i kompetentnih drugih.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja
U negativnom kontekstu engleska reč “entitled”odnosi se na doživljaj osobe da zaslužuje poseban tretman, često bez uzimanja u obzir perspektive ili potreba drugih.
Važno je da se podsetimo da ova potreba kod odraslih ljudi dolazi sa veoma mladog mesta, s obzirom da je normalna kod vrlo male dece.
Kada osetimo da neko zahteva ili traži nešto od nas što značajno prelazi naše granice, što bi se moglo podvesti i pod gore navedeno, naš zadatak je da se čvrsto držimo svog “ne”, ma koliko se plašimo da ćemo izgubiti odnos.
Time pre svega čuvamo sebe, a istovremeno pomažemo i drugoj osobi na njenom putovanju učenja o granicama.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
“Ljudi u zajednici počinju da razmišljaju i žive drugačije kao odgovor na njihovu materijalnu situaciju i odnose koje imaju oko sebe”(Williams, 2021 prema Minikin 2023, p. 88)
Kada je u pitanju materijalna situacija, jeste li primetili da kada smo siromašni nacionalizam nam postaje važniji od ekonomije?
Isto tako, kako nam se poboljšava ekonomska situacija, tako nam bledi interesovanje za nacionalističke teme.
Ovo samo govori koliko smo skloni da nas “prevedu žedne preko vode”.
Koliko nas ranjivost poput siromaštva oslabljuje, da smo spremni da progutamo toliko veliku laž.
Slično je i sa drugim ranjivostima, kao što su manjak ili nedostatak podrške, sigurnih odnosa, razumevanja i sl.
Možda je zato dobro da sebi postavimo određena pitanja s vremena na vreme:
Je li meni ovo stvarno prioritet?
Živim li u skladu sa svojim vrednostima?
Imam li podrške koliko mi je potrebno?
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad
U sistemima koji počivaju na zloupotrebi moći (ugnjetavanju), osim obezbeđivanja “sledbenika/poslušnika”, imperativ je i ućutkati sve koji primećuju šta se dešava i spremni su to da kažu.
Zato je veoma važno da ne ostanemo “gluvi, nemi i slepi” pred istinom.
Da bi se to desilo potrebno je da postanemo svesni da svako od nas ima tendenciju ka zloupotrebi moći, jer smo formirani u takvim sistemima – neminovno je da postanu deo naše ličnosti.
Ovo uopšte nije lak korak, jer treba da vidimo kod sebe nešto što nam se uopšte ne sviđa i na šta nismo baš ponosni.
Tek kada ovu tendenciju vidimo jasno kod sebe, onda je vidimo jasno i kod drugih.
I tek onda postaje neizdrživo da žmurimo, ne čujemo i ćutimo kada se dešava ugnjetavanje.
Uz ugnjetavanje obično ide i obmanjivanje – “šta sa tobom nije u redu kada ti ovo smeta?” Ili, “ako ovde postoji problem, taj problem si ti!”
Kao u priči o carevom novom odelu.
I ovo je tipično za svaki ugnjetavački sistem.
Na žalost, ugnjetavanje “živi” u mnogim sistemima kod nas, jer nam je takav širi društveni kontekst.
I ono što mislim da nam je važan zadatak, ako želimo da vidimo promenu, jeste razvijanje senzitivnosti za ove pojave.
Možda je jedan od prvih koraka na tom putu upoznavanje sa time na kojim principima funkcionišu ugnjetavački sistemi.
A i slušanje našeg “stomaka”, koji nepogrešivo registruje kada nešto nije u redu – da su nam granice grubo narušene, iako naša “glava ne misli tako”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Dete će pristati na sve da bi se povezalo sa roditeljima.
Ako je jedini način povezivanja služenje njihovim potrebama, i to je prihvatljivo. Jer je povezanost važna za opstanak, kao hrana i voda.
Neki autori ovaj za način povezivanja sa roditeljima koriste izraz “upotrebljeno dete”.
Obično se ovaj obrazac proteže kroz generacije. I ti roditelji nekada su bili upotrebljeno dete.
Ovi procesi se dešavaju van naše svesnosti.
Čak i kada bi dete imalo kognitivni kapacitet koji nema, da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi bilo nepodnošljivo.
Zato ga “sahranimo” da bi “gurali” dalje.
Ako primećujete da povremeno ili češće, iz neobjašnjivih razloga, izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete.
U tom slučaju, izdaja sebe je veoma jaka “sila”, koja dolazi iz moždanih struktura koje su mnogo “jače” od naše pameti i zdravog razuma.
Kada postanemo svesni ovih procesa, bar u nekoj meri, krenuli smo na putovanje koje nas vraća sebi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
