Slični smo, veoma

Ove godine 19.2. sam bila na online konferenciji, koju je organizovala ukrajinska asocijacija za transakcionu analizu.

Iako smo se na ovoj radionici dotakli značaja konteksta u kojem živimo, iako je voditeljka radionice spomenula opasnost pod kojom se u aktuelnom momentu nalazila Ukrajina, čini mi se da niko od učesnika nije bio dovoljno svestan opasnosti koja nadolazi.

Sećam se da je slično bilo i 1992. u Bosni, pred rat.

Moja komšinica je dva dana pred evakuaciju krečila stan, iako nismo imali vodu.

Baš je u tom momentu bilo važno da se okreči.

Verovatno da lakše ne misli i ne oseća.

Kada je nadolazeća opasnost ogromna i neizbežna, jedan od naših mehanizama preživljavanja je i “smrzavanje”.

To znači da uopšte nismo svesni kako se osećamo, niti možemo jasno da mislimo o situaciji u kojoj se nalazimo.

Iako možemo osećati jaku potrebu da nešto radimo, što baš i nije u skladu sa našim trenutnim kontekstom.

Ovo poređenje me još jednom podsetili koliko smo slični.

Gde god da živimo, koje god nam je boje koža, koje god da smo vere i ubeđenja.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Bežanje od tuge – put u ćorsokak?

Sjajan crtani film “U mojoj glavi”, koji ukazuje na funkciju osećanja tuge, od kojeg skoro svi pokušavamo da pobegnemo.

I koji mi je bio inspiracija za ovaj tekst

Kada kroz iskustvo naučimo da nema saosećanja i razumevanja kada smo tužni, mi naučimo da tugu “duboko sahranimo”.

Da bi je što bolje prikrili, i od sebe i od drugih, mi osećamo ljutnju ili čak bes. Naravno sve nesvesno.

I tako započinje krug “samoispunjavajućeg proročanstva”.

Kada nam je najpotrebnije razumevanje i saosećanje drugih, ono izostane.

S obzirom da drugi vide napad, a ne našu ranjivost, dobijemo isto za uzvrat ili povlačenje umesto podrške.

I tako ponovo potvrdimo da nigde nema mesta za naša osećanja, da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Rekla bih da je put dug.

Da stignemo do tačke da razvijemo kapacitet za dijalog u kom ima mesta za više istina.

Da slušamo, umesto da reagujemo.

Da ostanemo sa neprijatnim osećanjima umesto da bežimo od njih, da bismo naučili nešto što ne znamo o sebi.

Nema recepta za ovaj proces.

Osim upornog i dugog bavljenja sobom.

Manje kroz teoriju, više kroz iskustvo.

I pošto ovi procesi dolaze sa mladih mesta u nama, potreban nam je neko ko će nam pomoći u tome, najviše svojim primerom.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Kako se odnosimo prema onima koji su preživeli nasilje?

Na žalost živimo u patrijahalnom i seksitičkom društvu.

Tako da žrtve seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja osuđuju mnogi. I muškarci i žene.

Što nije odmah prijavila, šta je do sada čekala i sl.

Što je i išla sa njim, šta je tu tražila.

Što je provokativna u oblačenju, ponašanji i sl.

Deluje mi kao da nam je potrebno podsećanje da svako od nas ima pravo da kaže “ne” bilo kada.

Dakle, mogu da sa nekim flertujem, razmenjujem fizički dodir i u nekom momentu se predomislim i kažem ne.

To pravo ima svako.

A to što to nekoga razjari, raspiri potrebu za demonstracijama sile i moći, e to je nelegalno.

Svako ko u startu osuđuje žrtve, svesno ili nesvesno daje doprinos kolektivnom nasilju.

Kojeg ima na pretek u našem društvu.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad

 

Šta smo izgubili odlaskom Đorđa Balaševića?

Preranom smrću Đorđa Balaševića završila su se mnoga “detinjstva”.

U našim fantazijama on je bio večan, a umro je pre vremena.

Time smo se sučili i sa sopstvenom smrtnošću, a i sa smrtnošću naših roditelja, u slučaju da su živi.

Imao je integritet – konzistentno je bio protiv “ludila”.

I u tome se mnogi od nas sa njim identifikuju.

Svaka “crna ovca”.

Bio je pitom i topao, kao neki naši značajni preci.

Ako smo imali sreću da ih imamo.

Radio je ono što je voleo i u šta je verovao, i bio najbolji u tome.

Sjajan model za smisao, zar ne?

Stvorio je dela koja su postala naš večiti kapital.

Znao je da je ljubav najveća sreća, a ne status, imidž ili slava.

Da su ljudi najveće čudo, gde god da žive.

I sada kada je otišao, normalno je da je tuga pregolema.

Izgubili smo mnogo.

I dobili neprocenjiv dar njegovim postojanjem – model da živimo u skladu sa sobom.

Neka mu je večna slava.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Što je važno “biti u svom jatu”?

Potreba da pripadamo veoma je važna za naš identitet.

Bez doživljaja pripadnosti nekoj grupi teško da se možemo osećati dobro u vezi sebe.

A najvažnije grupe u našem razvojnom periodu su porodica i vršnjaci.

Kada je u pitanju porodica, neki ljudi imaju doživljaj kao da ih je “roda ispustila u pogrešno gnezdo”.

Dakle, vide sebe različite od svoje okoline. I samim tim pogrešne, neadekvatne, drugačije, ali u negativnom kontekstu. Kao da sa njima nešto nije u redu.

Ako se prepoznajete u ovom uvodu, najbolje znate koliko usamljenosti, bola i osećanja neadekvatnosti nosite u sebi.

Slično kao u basni o “ružnom pačetu”.

U kojoj se nalazi i odgovor kako stići do isceljenja – a to je da nađete svoje jato.

To znači da je potrebno da budete sa sebi sličnima, najpre po senzibilitetu, osobinama ličnosti, vrednostima, ciljevima, interesovanjima, i sl.

Kako ćete prepoznati da li je jato Vaše?

Po tome što ćete osećati da ste deo grupe. Da je sa Vama sve u redu. Da su Vaše želje i potrebe normalne.

Kako da ne zalutate tražeći svoje jato?

Tako što se nećete dugo zadržavati tamo gde imate doživljaj da ste “autsajder”.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, Novi Sad

Kako u komunikaciji prepoznati narcisoidnu osobu?

Nekoliko stvari koje će Vam reći narcisoidna osoba, da bi manipulisala Vama:

1. “Samo se ti ljutiš/brineš i sl…..Ti si jedina osoba sa kojom imam ovakve rasprave”.

Poenta ovakvih izjava je premeštanje krivice na drugu osobu i stvaranje sumnje u sebe.

S obzirom da imate pravo da se osećate kako god se osećate, možete postaviti sledeća pitanja: misliš da preterano reagujem? Šta je tačno po tebi preterano u mojoj reakciji?

2. “Ne sećaš se dobro, to je bilo skroz drugačije”.

Komentar koji treba da Vas navede da preispitujete Vaše sećanje i percepciju realnosti.

U ovom slučaju važno je da stojite iza Vašeg mišljenja/sećanja.

3. “Tako si sebična, paranoična, kontrolišuća”.

Imajte na umu da su ove etikete često zapravo karaktristike osobe koja Vam govre ovakve stvari.

4. “Sviđa mi se ta haljina, ali da li misliš da su tvoje noge najbolji adut koji treba pokazivati?”

Ovakvi i slični “komplimenti” su upakovana manifestacija agresivnosti prema Vama. Svrha im je da se osoba koja upućuje ovakav komentar oseća superiorno, a da se Vama poljulja samopouzdanje.

5. “Daj, nisam mislila tako, baš si osetljiva”.

Narcisoidna osoba ne prihvata odgovornost za svoje povređujuće postupke, već okrivljuje druge za to što se osećaju povređeno.

Dodala bih da će Vam posebno biti teško da ne ulazite u ovakve odnose ili da se nosite sa sličnim izjavama, ako je bar jedan od Vaših roditelja pribegavao ovakvoj vrsti maipulacije.

U tom slučaju odlazak na psihoterapiju je efikasno rešenje.

Izvor: iheartintelligence.com by Robin Reisch

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad. 

http://iheartintelligence.com/2016/10/10/things-narcissists-say

Kako sa “teškim” ljudima?

Kada se osećate neprijatno sa nekom osobom, a ne možete da definišete zbog čega, moguće je da ta osoba pribegava pasivno-agresivnom ponašanju.

Pasivno-agresivno ponašanje je indirektno pokazivanje neprijateljstva, kao što su suptilne uvrede, mrzovoljnost, namerno odugovlačenje i pravljenje grešaka pri izvršavanju određenih zadataka i sl.

Pošto je ovo ponašanje indirektno, teško ga je prepoznati, osim po “osećaju”.

Evo nekoliko primera takvog ponašanja.

Osoba povremeno “slučajno” zaboravi da Vam se javi u prolazu, tako da ste Vi zbunjeni da li se radi o slučajnosti ili namernom gestu. Ili namerno ignoriše Vaše komentare, doduše, s vremena na vreme, tako da ne znate šta da mislite.

Zatim, komplimenti, koji su zapravo uvrede – “baš si to dobro uradila, skoro kao…”.

Takođe i namrgođenost, mrzovoljnost, durenje i sl.

Tvrdoglavo zastupanje svojih stavova, u svrhu kažnjavanja druge osobe.

Kako reagovati na ovakva ponašanja?

Jedna od opcija je da se pravite da ne primećujete šta se dešava, jer time demotivišete osobu da nastavi sa takvim ponašanjem, pošto ne izaziva željeni efekat.

Ako Vas ipak previše iritira ovakvo ponašanje, nećete moći da ga ignorišete. U tom slučaju se preporučuje distanciranje od te osobe, koliko Vam mogućnosti dozvoljavaju.

Izvor: Psychology Today, Berit Brogard, D. M. Sci.,Ph.D

Dr sc. Danijela Budipa Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

https://www.psychologytoday.com/blog/the-superhuman-mind/201611/5-signs-youre-dealing-passive-aggressive-person

Čemu služi stid?

Ako Vaši roditelji nisu prepoznavali Vaše potrebe ili nisu odgovarali na njih, to je u značajnoj meri doprinelo Vašem osećanju stida.

Jer dete obično sebi objasni da sa njim nešto nije u redu jer je mama često “nervozna”, tata odsutan, nema pohvala i sl.

Da ne govorim koliko je samoomalovažavanje intenzivno kod zlostavljane dece.

Stid će biti još intenzivniji ako su roditelji okrivljavali dete da je “osetljivo, plačljivo, uplašeno, zahtevno”…

Kao da to nije normalna reakcija na takve okolnosti.

 

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Da li je opraštanje nužno da bi nam bilo bolje?

“Nije neophodno da oprostite roditeljima koji su bili toksični po Vas, da biste se osećali bolje i promenili život.

Ovo se posebno odnosi na jedan aspekt opraštanja, a to je skidanje odgovornosti.

Odgovornost za neki postupak može ići u dva pravca. Spolja, na ljude koji su Vas povredili, ili unutra, na Vas. Dakle, Vi možete oprostiti roditeljima, ali ćete zauzvrat mrzeti sebe, tj. biti anksiozni i depresivni.

Skidanje odgovornosti jedna vrsta poricanja – da se pravimo da to što se desilo i nije bilo tako strašno. Što će nas sprečiti da dođemo u kontakt sa potisnutim osećanjima, posebno besom.

Opraštanje se može desiti tek na kraju emocionalnog spremanja, ne na početku.

Potrebno je da se razljutite zbog onoga što Vam se desilo. I da odtugujete nad činjenicom da nikada niste imali roditeljsku ljubav za kojom ste čeznuli.

Nemojte umanjivati ili porocati štetu koja Vam je napravljena.”

Susan Forward & Craig Buck

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.