Ko su lenje majke? Kako ih možemo opisati?
Termin “lenje majke” je zapravo metafora za majke koje daju detetu dovoljno prostora da radi stvari samostalno, u skladu sa svojim uzrastom. To su zapravo sjajne majke, koje deluje kao da su lenje u odnosu na prezaštićujuće majke. One ne rade umesto dece one radnje za koje je dete samo sposobno. Na primer, ne prenose dete preko praga, koje već hoda, da ne bi zapelo, ne sitne hranu kada dete ima zube ili uglavnom ne skupljaju igračke umesto deteta nakon što napuni tri godine. Takođe, “lenje majke”ne brinu preterano jer dete vide kao dovoljno kompetentno za zadatke koji mu uzrasno pripadaju. Svesne su opasnosti sputavanja deteta zbog sopstvenih strahova – da će se time povećati šansa da njihov dečak ili devojčica postati inhibirani i pasivni.
Zbog čega bi svaka mama trebala da bude pomalo lenja?
Baš zbog toga da bi deca razvila poverenje u svoje sposobnosti. Uvek kada uradite nešto umesto deteta, time mu šaljete poruku da nije sposobno za tu aktivnost. U početku sticanja veština dete je nespretno (kao i odrasli), i da bi se to promenilo, dete mora dobiti priliku da vežba. Istraživanja su pokazala da deca koja su dobijala teške zadatke, na gornjoj granici svojih sposobnosti, kasnije postaju ambiciozna i preduzimljivija od onih koji nisu imali takvo iskustvo.
Šta lenja mama ne radi umesto deteta?
Ništa što samo dete može uraditi dovoljno dobro. Danas su svim zainteresovanim roditeljima dostupne informacije šta na kom uzrastu dete može uraditi samo ili uz pomoć odraslih. Moje iskustvo govori da mnogi roditelji u nedostatku vremena i strpljenja rade umesto deteta. Kada se ovo dešava povremeno, to je u redu. Problem nastaje kada to postane pravilo. Zamislite primer majke koja umesto 13-godišnjeg deteta prepisuje propušteno gradivo. Za to dete dugoročno bi bilo mnogo bolje da se “samo mučilo” nego što je steklo doživljaj da to ne može samostalno da uradi. Tako se stvaraju temelji niske tolerancije na frustracije, pasivnosti i sumnje u sebe.
Koliko prezaštićivanjem možemo sami na neki način da upropastimo sopstvenu decu potpuno nesvesno?
Prezaštićivanjem “sečemo krila detetu”. Kada posmatrate detetov dugoročni interes, to svakako nije da zavisi od roditelja. Jer će posle imati potrebu da zavisi od drugih ljudi. A u odnosu zavisnosti niko ne može dovoljno da iskoristi svoje potencijale. Obično roditelji imaju nesvesnu motivaciju da prezaštićuju dete. Na primer, da bi skrenuli fokus sa problema u bračnom odnosu, oni se preterano usmeravaju na dete. Zato je važno da svako od nas proveri sa sobom da li svoje potomke tretira “kao goste u svojoj kući”, koji treba da postanu samostalni odrasli. Ili nam je nezamislivo da ne budu u našoj blizini. U drugom slučaju, sjano bi bilo da se pozabavimo sopstvenim životom, da ne bi upropastili naše potomke, a i svoju mogućnost da živimo kvalitetno, van odnosa zavisnosti sa njima.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor o roditeljstvu, za Blic Ženu 20.6.2020.
Sve što radimo radimo jer nam to iz nekog razloga odgovara.
Iako možemo verovati da to radimo zbog drugih, a posebno zbog naše dece.
“Zbog tebe sam ostala/ostao u braku sa njim/njom…
Zbog tebe se posle razvoda nisam udala/oženio….
Zbog tebe sam trpela/trpeo nasilje….
Zbog tebe sam se žrtvovala/žrtvovao….
Radim po ceo dan da bih tebi obezbedila/obezbedio dobar život i sl.
Ako su Vam roditelji govorili ovakve ili slične stvari, važno je da znate da dete ne može biti odgovorno za izbore roditelja.
Jer da neko decu pita, oni bi izabrali zadovoljne i dostupne roditelje.
Što je nemoguće ako je roditelj u lošim uslovima.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, edukator i supervizor, Novi Sad.
Zašto je loš brak štetniji po decu od razvoda?
Zato što iz dana u dan podnose tenziju disfunkcionalnog odnosa svojih roditelja.
Deca intuitivno osećaju nesreću roditelja, hladnoću između njih i nedostatak intimnosti.
U mnogim slučajevima, deca sebe krive što roditelji žive u lošem odnosu, misleći da je to njihova greška.
Ovakvo iskustvo pogoduje nastanku depresivnosti i doživljaju bespomoćnosti.
Takođe i strahu od intimnosti, koji je temelj kasnijih problema u međuljudskim odnosima, posebno u ljubavnim.
Tako da izjava “ostajem u braku zbog dece” deluje kao neslana šala.
Ako smatrate da je Vaš brak loš, korisno je da pre opcije razvoda probate sa bračnom ili individualnom terapijom.
Izvor: Psychology Today, Sean Grover
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
https://www.psychologytoday.com/blog/when-kids-call-the-shots/201703/4-reasons-why-bad-marriages-are-worse-kids-divorce
Duhovito o roditeljima koji imaju problem da eksplicitno izraze svoje potrebe i želje, i onda ih ostvaruju “zbog dece”.
Autorka sarkastično ističe da se odrasli “zbog dece” plaše, zbog dece su gramzivi, zbog dece se venčavaju i zbog dece se ne razvode, nego godinama mrcvare jedno drugo…
“Izgleda da i nema mnogo toga na ovom svetu što se može uraditi zbog dece, osim na primer: voziti se s njima na ringišpilu do iznemoglosti ili pojesti za opkladu tri kutije sladoleda, još se zbog dece može pisati flomasterom po zidu odnosno oljuštiti delić tapeta.
Sve ostalo ljudi rade zbog sebe: i muče jedno drugo, i sebe same, i decu, i odlaze, i vraćaju se, i plaše se, i šize”.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
http://www.detinjarije.com/sve-zbog-dece/
11 ključnih razlika između prosečnog i mudrog roditelja:
Prosečan roditelj provodi svo svoje slobodno vreme sa decom, dok mudar roditelj brine i o sebi, čime daje dobar primer samonege.
Prosečan roditelj se bavi posledicama, a mudar uzrocima problema.
Prosečan roditelj daje odgovore, a mudar uči decu da ih sami nađu.
Kada dete pogreši, prosečan roditelj kaže “nemaš pojma”, a mudar kaže “razmisli još jednom, naći ćeš tačan odgovor”.
Prosečan roditelj poredi dete sa drugima, dok mudar ohrabruje dete da bude to što jeste.
Prosečan roditelj pazi da dete ne pogreši, dok mudar pusti dete da pogreši povremeno. Jer zna da su greške ponekad najbolji način učenja.
Prosečan roditelj kaže “ne radi to”, dok mudar kaže “razmisli o posledicama”.
Prosečan roditelj se trudi da bude dobar, a mudar onakav kakav jeste.
Prosečan roditelj misli da je učitelj, dok mudar zna da mora da bude više od toga.
Prosečan roditelj kaže detetu šta mora da uradi, dok mudar pokaže detetu zašto je način koji predlaže bolji.
Prosečan roditelj zahteva od deteta da drži reč, dok mudar sopstvenim primerom pokaže kako se to radi.
Izvor: Brightside.me
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
https://brightside.me/inspiration-family-and-kids/11-crucial-differences-between-the-average-parent-and-the-wise-parent-239810/
“Lenje” majke podižu samostalnu, preduzimljivu i odgovoronu decu.
U mojoj praksi sam videla posvećene, savesne i odgovorne roditelje, koji su podgli pasivnu, nesamostalnu i nepreduzimljivu decu.
Sa druge strane, videla sam roditelje čija su zanemarivana ili maltretirana deca postala funkcionalni odasli ljudi. Odgovorni, samostalni i preduzimljivi.
Jer su imali prostor da rade stvari samostalno, između ostalog.
Takođe, moje iskustvo u radu sa ljudima govori da se teže neutrališe šteta koja je napravljena prezaštićujućim vaspitnim stilom nego zanemarujućim.
Jedan od razloga je i pomenuta preduzimljivost, koju imaju osobe koje su u detinjstvu imale priliku da rade stvari samostalno.
Oni su generalno spremniji da iniciraju stvari – u ovom slučaju da traže psihološku pomoć i istraju u pravljenju promena.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Lenja majka
Kada stjuardesa pre poletanja aviona daje bezbednosna uputstva, ona naglasi da ako padne pritisak vazduha u kabini, prvo stavljate masku sa kiseonikom sebi, a onda detetu.
Čini mi se da je ovo uputstvo dobra ilustracija roditeljstva.
Da biste bili dobro roditelji, veoma je važno da je i Vama dobro.
Ako Vaše potrebe nisu zadovoljene, patićete i Vi i deca.
Roditelji, ugodite sebi, jer dobar roditelj zna da se pobrine za sebe.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Roditelji, ako hoćete da pomognete deci da budu uspešni u budućnosti, mnogo je važno da ih učite samokontroli, više nego akademskim veštinama (čitanje, pisanje i sl.)
To kažu rezultati istraživanja na 1000 dece, koja su posle bila praćena i u odraslom dobu (link je ispod).
Zdravlje, opšta dobrobit i odsustvo kriminaliteta bili su uzeti kao merilo uspešnosti. Što većina roditelja želi svojoj deci.
Kako se uči dete samokontroli/kontroli impulsa?
Na primer, da ne udaraju druge kada su uznemireni ili da ne zgrabe igračku čim im se svidi.
Tako što ćete definisati posledice problematičnog ponašanja, čega ćete se dosledno pridržavati. Bitno je da smatrate da su posledice optimalno definisane. U tu svrhu možete konsultovati druge ljude za preporuke, adekvatnu literaturu ili dobrog stručnjaka.
Time ćete uticati da dete uvidi povezanost između problematičnog ponašanja i neželjenog rezultata, što je jedan od temelja samokontrole.
https://www.parent.co/teaching-self-control-is-more-important-than-academics/
Ovo je tekst za roditelje koji veruju da je ljubav briga.
Osećanja ljubavi i briga za druge povezani su u jednoj tački – tiču se važne druge osobe
Dakle, povezani su koliko i npr. ljutnja i ljubomora.
Kada brinete za dete, ili Vašeg odraslog sina ili kćerku, to znači da ne vidite da su dovoljno kompetentni da se nose sa problemima/teškoćama.
A takva vrsta percepcije obično “seče krila” onome u čiju kompetentnost se nerealistično sumnja.
Ako želite da pokažete Vašu roditeljsku ljubav, umesto brige probajte da Vaše potomke vidite kao dovoljno sposobne da rešavaju zadatke primerene njihovom uzrastu.
To znači da ćete, i kada sumnjate u njih, obuzdati Vašu brigu i pustiti ih da deluju.
Uprkos riziku koji postoji. Da bi oni sami u budućnosti verovali u svoje sposobnosti.
Jer svima koje volimo želimo dobro samopouzdanje.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut
