Kada se pomene edukacija iz transakcione analize, možda pomislite na ego-stanja, transakcije, skript, igre i druge poznate TA koncepte.
I sve ćemo to učiti.
Ali psihoterapijska edukacija je mnogo više od usvajanja teorijskih pojmova i tehnika.
Neke od najvažnijih stvari koje ćete naučiti možda nisu one koje ste očekivali.
Nećete učiti samo kako da razumete druge. Učićete da razumete sebe.
Psihoterapeut ne ulazi u odnos sa klijentom kao neutralni posmatrač. U terapijski odnos unosimo sopstvena iskustva, očekivanja, osećanja, vrednosti i načine na koje smo naučili da budemo sa drugima.
Zato je važno da učimo da prepoznajemo šta se događa u nama — i kako to utiče na ono što se događa između nas i klijenta.
Edukacija je zato istovremeno profesionalni i lični proces.
Naučićete da slušate ono što nije izgovoreno.
U terapiji nisu važne samo reči.
Važni su i ton, ritam, pauza, tišina, ono što se ponavlja, ono što izostaje, kao i ono što se događa u odnosu.
Relacioni pristup nas poziva da ne tražimo značenje samo u onome što klijent govori, već da istražujemo šta se događa između nas.
Shvatićete da terapeut nije „izvan“ odnosa.
Možda ste na početku zamišljali da je zadatak terapeuta da bude objektivan posmatrač koji će klijentu pomoći da razume sebe.
U relacionom pristupu terapeut je deo onoga što se događa.
Način na koji klijent doživljava terapeuta, način na koji terapeut doživljava klijenta i ono što zajedno stvaraju u terapijskoj situaciji postaju važan deo rada.
Zato pitanje nije samo:
„Šta se događa klijentu?“
već i:
„Šta se događa između nas?“
Naučićete da teoriju ne koristite kao recept.
Teorijski koncepti mogu nam pomoći da vidimo ono što ranije nismo videli.
Ali oni nisu tu da bismo svakom klijentu pronašli odgovarajuću „etiketu“.
Dobar koncept otvara pitanje. Ne zatvara ga.
Zato na edukaciji učimo da teoriju koristimo kao način razmišljanja — uz istovremenu spremnost da budemo radoznali prema onome što se zaista događa u konkretnom odnosu.
Počećete drugačije da razumete kontekst u kojem ljudi žive.
Čovek ne postoji izvan svog društvenog i kulturnog konteksta.
Način na koji razumemo sebe, druge i svoje mogućnosti oblikuju i porodica, kultura, rodne uloge, društvene norme, odnosi moći i iskustva pripadanja ili nepripadanja.
Zato psihoterapijski rad ne možemo u potpunosti odvojiti od sveta u kojem živimo.
Relacioni pristup nas poziva da i to imamo na umu.
Naučićete da ne morate uvek odmah da znate odgovor.
Jedan od važnih delova psihoterapijskog učenja jeste razvijanje tolerancije na neizvesnost.
Ponekad ne znamo šta se događa.
Ponekad ne znamo šta da kažemo.
Ponekad intervencija nije u tome da nešto uradimo, već da dovoljno dugo ostanemo prisutni i zajedno sa klijentom istražujemo ono što se događa.
To nije odustajanje od stručnosti.
To je deo stručnosti.
I možda ćete otkriti da se ono najvažnije u psihoterapiji ne događa uvek na svesnom nivou.
U psihoterapiji često pokušavamo da razumemo ono što klijent govori, misli i svesno prepoznaje.
Ali značajan deo onoga što se događa u terapijskom odnosu odvija se na drugom nivou — u onome što nije neposredno dostupno svesti.
U načinu na koji se susrećemo. U osećanjima koja se pojavljuju između nas. U onome što ponavljamo, a ne prepoznajemo. U očekivanjima koja unosimo u odnos, a kojih možda nismo svesni.
Zato u relacionom pristupu pažnju ne usmeravamo samo na ono što možemo da čujemo i razumemo na svesnom nivou, već i na nesvesne procese koji se odvijaju u odnosu između terapeuta i klijenta.
Upravo tu odnos postaje više od konteksta psihoterapije — on postaje jedan od ključnih prostora u kojem se teškoće ispoljavaju, ali i prostor u kojem može nastati nešto novo.
Možda ćete zato, tokom edukacije, otkriti da se psihoterapija ne uči samo kroz ono što razumemo.
Uči se i kroz ono što osećamo, primećujemo, prepoznajemo tek naknadno — i kroz ono što se događa između nas, često pre nego što možemo da ga stavimo u reči.
Photo by Photo by Sebastian Bill on Unsplash
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka u transakconij analizi za oblast psihoterapije, Novi Sad.
Zašto organizujemo selekcioni proces za naprednu edukaciju?
Napredna edukacija iz transakcione analize predstavlja značajan korak u profesionalnom razvoju budućeg psihoterapeuta. Ona ne podrazumeva samo proširivanje teorijskog znanja i usvajanje složenijih psihoterapijskih veština, već i postepeno preuzimanje veće profesionalne odgovornosti, intenzivniji rad na sebi i dublje razumevanje sopstvenog terapijskog rada.
Zbog toga smatramo da prelazak iz uvodne u naprednu fazu edukacije treba da bude promišljen proces, a ne samo administrativni nastavak prethodnog programa.
Šta je cilj selekcionog procesa?
Cilj selekcionog procesa nije da utvrdi ko je „dovoljno dobar“ za psihoterapiju, niti da procenjuje vrednost osobe. Njegova svrha je da proceni usklađenost između trenutne profesionalne spremnosti polaznika i zahteva koje napredna edukacija nosi.
U tom procesu sagledavamo profesionalnu motivaciju, kapacitet za učenje i samorefleksiju, spremnost na kontinuirani lični i profesionalni razvoj, sposobnost prihvatanja i korišćenja povratne informacije, kao i razumevanje odgovornosti koje psihoterapijski rad podrazumeva.
Takva procena važna je zato što psihoterapijska kompetentnost ne počiva samo na znanju. Ona uključuje i sposobnost da psihoterapeut prepoznaje sopstvene granice, razume uticaj svog rada na klijenta, prepoznaje situacije u kojima mu je potrebna dodatna podrška i odgovorno koristi superviziju i druge oblike profesionalne podrške.
Zašto je selekcija važna za kvalitet edukacije?
Napredna edukacija podrazumeva složenije sadržaje, intenzivniji rad i postepeno uključivanje u sve zahtevnije aspekte psihoterapijske prakse. Zato je važno da grupa polaznika bude spremna da preuzme nivo odgovornosti koji ova faza obrazovanja zahteva.
Selekcioni proces tako doprinosi kvalitetu edukativnog rada, ali ima i širi profesionalni i etički značaj. Kvalitetna edukacija psihoterapeuta predstavlja odgovornost prema budućim klijentima, prema samim polaznicima, prema edukatorima i supervizorima, kao i prema psihoterapiji kao profesiji.
Odgovorno obrazovanje zato ne podrazumeva samo prenošenje znanja i veština, već i procenu trenutka u kojem je određeni nivo profesionalne odgovornosti primeren konkretnom polazniku.
Značaj selekcije za buduće psihoterapeute
Selekcioni proces ima važnu razvojnu funkciju i za samog budućeg psihoterapeuta. On pruža priliku da se zastane i sagleda sopstveni profesionalni razvoj:
Gde se trenutno nalazim? Šta već mogu? Šta još treba da razvijam? I da li sam spreman/spremna za odgovornosti koje naredna faza edukacije donosi?
Ovakav način razmišljanja predstavlja važan deo profesionalnog identiteta psihoterapeuta. Biti psihoterapeut ne znači biti bez razvojnih potreba ili imati odgovor na svaku situaciju. Naprotiv, profesionalna zrelost podrazumeva sposobnost da prepoznamo sopstvene granice i da ih ne doživljavamo kao neuspeh, već kao deo odgovornog profesionalnog razvoja.
Budući psihoterapeut tokom edukacije treba da razvija upravo onu kompetenciju koju će kasnije morati da primenjuje u svom radu: sposobnost da proceni šta jeste, a šta još nije u okviru njegovih trenutnih kompetencija.
Nije svaka intervencija, svaki nivo psihoterapijskog rada niti svaka profesionalna odgovornost primerena u svakom trenutku. Prepoznavanje te granice nije prepreka profesionalnom razvoju — ono je njegov važan deo.
Selekcija kao deo profesionalne odgovornosti
Zato selekcioni proces u UTAS-u ne vidimo kao prepreku na putu ka nastavku edukacije, već kao sastavni deo odgovornog obrazovanja psihoterapeuta.
Njegova svrha je da pomogne da naredni korak bude napravljen u pravom trenutku i na način koji je dobar za polaznika, za edukativnu grupu i, dugoročno, za klijente sa kojima će budući psihoterapeuti raditi.
Verujemo da je profesionalni razvoj kvalitetniji kada se ne zasniva samo na pitanju „Da li želim da nastavim?“, već i na pitanju:
„Da li sam spreman/spremna za ono što ovaj sledeći korak od mene traži?“
Photo by Tim Mossholder on Unsplash
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, edukatorka i supervizorka u transakcionoj analizi za oblast psihoterapije, Novi Sad.
Put koji menja nas i naše klijente
Transakciona analiza (TA) je jedan od pravaca u savremenoj psihoterapiji – razvio ju je Erik Bern 1957, a danas je regulisana jasnim, međunarodno usklađenim standardima edukacije. Ako razmišljate da postanete psihoterapeut ili želite da produbite svoj rad sa ljudima, ovaj tekst vam donosi pregled celog puta – od prvog koraka do zvanja CTA- P (Certified Transactional Analyst in Psychotherapy Applications).
Edukacija po međunarodnim standardima
UTAS Institut sprovodi program edukacije u skladu sa:
To znači da nakon polaganja međunarodnog ispita dobijate zvanje sertifikovani transakcioni analitičar – psihoterapeut, priznato u svim međunarodnim TA organizacijama.
Šta znače međunarodni standardi u praksi?
Kada kažemo da je edukacija usklađena sa EATA i ITAA standardima, to nije samo formalna oznaka – to znači da svaki kandidat, bez obzira na to u kojoj zemlji se edukuje, prolazi kroz isti, precizno definisan obim rada: ukupno 2000 sati edukacije, supervizije, kliničkog rada s klijentima i profesionalnog/ličnog razvoja. Ovaj okvir garantuje da CTA zvanje ima istu međunarodnu vrednost u Srbiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji ili drugde u svetu kada su u pitanju TA organizacije.
Važan deo standarda odnosi se i na kompetencije edukatora i supervizora. Edukator koji vodi uvodnu TA edukaciju treba da ima najmanje nivo TA instruktora (TA 101 instructor), dok edukator koji vodi naprednu edukaciju treba da ima nivo PTSTA ili TSTA (isto važi i za superviziju). Time se obezbeđuje da edukaciju, razvoj profesionalnih kompetencija i supervizijski rad vode osobe sa odgovarajućim nivoom stručnosti i iskustva.
Koraci na putu do zvanja
- TA101 – uvodna edukacija
Prvi korak je uvodna edukacija na kojoj se upoznajete sa osnovnim pojmovima transakcione analize. Traje 12 sati, i služi tome da u praksi vidite koliko ovaj pravac ima smisla za vas i koliko odgovara vašem senzibilitetu.
- TA202 – napredna četvorogodišnja edukacija
Nakon TA101, sledi napredna edukacija u trajanju od četiri godine, koja obuhvata teoriju, praksu i dalji lični razvoj.
- Rad s klijentima, supervizija, dodatne edukacije
Paralelno sa naprednom edukacijom, kandidat počinje klinički rad sa klijentima, uz redovnu superviziju i dodatne edukativne sadržaje.
- Odabir glavnog supervizora/mentora i potpisivanje CTA ugovora
Kandidat bira glavnog supervizora (PTSTA ili TSTA mentora) i sa njim sklapa formalni ugovor za CTA ispit.
- Priprema za ispit
Kada su ispunjeni svi uslovi (sati edukacije, supervizije, kliničkog rada i ličnog razvoja), kandidat se priprema za polaganje ispita za zvanje CTA.
- Pisani CTA ispit
Prvi deo ispita je pisani rad koji ocenjuje nezavisni ocenjivač, koji ima minimum CTA nivo sertifikacije. Ocenjivač ne zna čiji rad ocenjuje, radi zaštite kandidata. Rad možete pisati na maternjem ili stranom jeziku.
- Usmeni CTA ispit
Poslednji korak je usmeni ispit, nakon čijeg uspešnog polaganja kandidat stiče zvanje CTA – Certified Transactional Analyst. Ovaj deo ispita takođe možete imati na maternjem jeziku ako želite i ako se ispit organizuje u našoj zemlji ili regionu, ili uz prevodioca.
Koliko traje ovaj put
Cela edukacija, od TA 101 do zvanja CTA, obično traje između pet i sedam godina, u zavisnosti od tempa kandidata.
Put ka TSTA zvanju (za one koji žele da vode edukaciju i superviziju drugih) zahteva dodatne godine iskustva.
Od završene edukacije do međunarodne kvalifikacije
Završiti edukaciju i steći međunarodno profesionalno zvanje nisu ista stvar. Edukacija može pružiti znanje, iskustvo i profesionalni razvoj, ali međunarodna sertifikacija podrazumeva da su, pored pohađanja edukacije, ispunjeni jasno definisani standardi kompetencija i da je njihov nivo proveren kroz međunarodno priznati proces sertifikacije.
Za kandidata to znači da iza stečenog zvanja ne stoji samo potvrda da je određeni broj sati proveden na edukaciji, već proverljiv standard profesionalne kompetentnosti. On obuhvata teorijsko znanje, praktičan rad sa klijentima, kontinuiranu superviziju, lični razvoj i sposobnost integrisanja TA teorije u profesionalni rad.
Međunarodna sertifikacija takođe donosi nezavisnu proveru kompetencija. Završna procena nije samo potvrda edukatora da je kandidat uspešno završio program, već deo procesa u kojem kompetencije procenjuju i drugi, za to kvalifikovani profesionalci. Time se dodatno štiti integritet sertifikacije i pravi jasna razlika između završene edukacije i profesionalnog zvanja.
Za kandidata je zato važno da, pre nego što izabere edukaciju, ne pita samo šta će tokom edukacije učiti, već i:
Koji standard edukacija prati? Ko je kvalifikovan da me edukuje i supervizira? Ko procenjuje moje kompetencije?
Psihoterapija u Srbiji
Važno je reći da u Srbiji, za razliku od pojedinih zemalja regiona (poput Hrvatske, koja je zakon o psihoterapiji usvojila 2018. godine), psihoterapija još uvek nije zakonski regulisana kao samostalna profesija.
Psihoterapija je po aktuelnim zakonskim propisima regulisana kao delatnost, a ne kao posebna profesija – njome se, prema Šifarniku zanimanja, bave pripadnici nekoliko profesija, poput psihologa, psihijatara i socijalnih radnika.
Upravo zato međunarodni standardi imaju posebnu vrednost. Oni daju profesionalni okvir tamo gde domaći sistem još uvek nije jasno definisao kriterijume za obrazovanje i profesionalni status psihoterapeuta, kao ni za pojedine psihoterapijske pravce, poput transakcione analize.
Zainteresovani ste da krenete ovim putem?
Kontaktirajte UTAS Institut i saznajte kada naredna generacija započinje svoje putovanje.
Photo by RUT MIIT on Unsplash
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, edukatorka i supervizorka transakcione analize u oblasti psihoterapije, Novi Sad.
Čitajući poglavlje iz knjige Vamika Volkana Bloodlines: From Ethnic Pride to Ethnic Terrorism o ratu u Bosni i Hercegovini, posebno su me zaokupile dve njegove ideje — „izabrana trauma“ i „kolaps vremena“. Obe se tiču načina na koji istorijska iskustva nastavljaju da žive u psihološkom životu velikih grupa, ponekad i vekovima nakon događaja koji ih je oblikovao.
Zainteresovalo me je šta se događa kada sećanje na kolektivno stradanje postane važan deo identiteta grupe. Kako se takva sećanja prenose kroz generacije? Šta ih održava živim i šta ih u određenim istorijskim trenucima ponovo aktivira? I možda najvažnije — šta se događa sa gubitkom koji grupa nije uspela da odžali?
Pod „izabranom traumom“ Volkan ne podrazumeva traumu koju grupa svesno bira. Reč je o zajedničkoj mentalnoj reprezentaciji nekog velikog istorijskog gubitka, poniženja ili stradanja koja dobija posebno mesto u identitetu grupe i prenosi se sa generacije na generaciju. Priče o njoj mogu se prenositi kroz porodicu, religiju, usmenu tradiciju, obrazovanje, književnost, umetnost, rituale i javno sećanje. Tako generacije koje same nisu doživele prvobitni događaj mogu naslediti njegovu emocionalnu težinu.
Volkan ove procese ne vezuje za jedan narod ili jednu kulturu. Ovde se zadržavam na srpskom primeru zato što je on u središtu poglavlja koje sam čitala — ali i zato što mi se čini važnim da o kolektivnim procesima pokušavamo da mislimo i iznutra, u grupama kojima sami pripadamo.
U Volkanovoj analizi, Kosovska bitka 1389. godine postala je izabrana trauma srpskog kolektivnog identiteta. Njena mentalna reprezentacija vekovima se prenosila kroz snažnu usmenu i religijsku tradiciju i povezivala gubitak i viktimizaciju sa predstavama o herojstvu i žrtvi.
Za razumevanje onoga što će se događati mnogo vekova kasnije važna je još jedna Volkanova ideja: ovaj gubitak nije mogao biti do kraja oplakan.
Volkan to povezuje sa istorijskim okolnostima koje su usledile nakon poraza. Pod osmanskom vlašću osećanja bespomoćnosti i viktimizacije nisu pripadala samo sećanju na jedan prošli događaj — politička realnost ih je iznova potvrđivala. Srbi nisu imali moć da povrate izgubljenu prošlost pa su se, prema njegovom tumačenju, držali predstave mučeništva i sa njom se identifikovali.
Volkan piše da su Srbi pod osmanskom vlašću postali svojevrsni „trajni ožalošćeni“ (perennial mourners), a Kosovo zajednički simbolički spomenik oko kojeg su se održavali sećanje na poraz, osećaj viktimizacije i njegova glorifikacija.
Pri tome se značenje kosovske priče menjalo. Volkan opisuje kako je Lazarova figura, ranije povezana sa mučeništvom, podnošenjem gubitka i „carstvom nebeskim“, sa buđenjem nacionalizma u 19. veku sve više postajala simbol otpora, dok se Miloš Obilić preobražavao iz tragičnog junaka u figuru ratnika i osvetnika.
Kolektivno sećanje, dakle, nije nešto što se samo prenosi nepromenjeno iz generacije u generaciju. Njegovo značenje menja se zajedno sa istorijskim okolnostima. Trauma može dugo biti relativno uspavana, a zatim ponovo dobiti snažnu emocionalnu i političku funkciju.
Tu postaje važan drugi Volkanov pojam — „kolaps vremena“.
Kada se izabrana trauma snažno reaktivira, psihološka granica između „onoga što se dogodilo našim precima tada“ i „onoga što se događa nama sada“ može početi da se zamagljuje. Prošlost više nije samo nešto čega se grupa seća. Ona počinje da organizuje način na koji grupa doživljava sadašnjost.
Volkan jedan takav proces vidi u periodu pred šeststotu godišnjicu Kosovske bitke 1989. godine. Mošti kneza Lazara nošene su kroz srpske gradove i dočekivane velikim okupljanjima. Kosovo je ponovo postajalo psihološki živo, kao da se poraz iz 1389. dogodio nedavno.
U isto vreme, politički lideri u Srbiji sve snažnije su se predstavljali kao zaštitnici srpskih nacionalnih interesa. Za Volkana, oni ne stvaraju kosovsku traumu — postaju njeni „nosioci“ i učestvuju u njenom ponovnom aktiviranju.
Tu mi se čini važnim da se ne zaustavimo samo na ideji političke manipulacije. Lider ne stvara iz ničega istorijska sećanja, strahove i poniženja. Da bi njegova poruka dobila veliku emocionalnu snagu, mora postojati nešto u kolektivnom iskustvu za šta ona može da se „zakači“.
Možda se snaga tog procesa posebno jasno vidi u Volkanovom opisu susreta bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera sa političkim i vojnim liderima bosanskih Srba 1994. godine. Dok je trajao rat u Bosni i Hercegovini, oni su Karteru govorili o Kosovskoj bici, viševekovnoj viktimizaciji Srba i svojoj odgovornosti da zaštite sopstvenu grupu.
Događaj udaljen više od šest vekova tako više nije bio samo istorijska referenca. Postao je okvir kroz koji se razume sukob koji se odvija sada.
Još jedan upečatljiv primer kolapsa vremena Volkan nalazi u načinu na koji je sećanje na osmanski sistem devşirme — odvođenje hrišćanskih dečaka od njihovih porodica i njihovo uključivanje u osmanski sistem — ponovo ušlo u političku imaginaciju devedesetih.
Volkan navodi propagandni tekst iz 1991. godine u kojem se tvrdilo da bosanski Muslimani planiraju da Srpkinje oplode „islamskim semenom“ i tako stvore novu generaciju „janičara“. Vekovima stara predstava „odvođenja sinova“ tako se pojavljuje kao navodna pretnja u sadašnjosti.
Za mene je ovaj primer posebno upečatljiv upravo zato što pokazuje koliko se u kolapsu vremena može zamagliti granica između istorijskog sećanja i sadašnje opasnosti. Nešto što pripada osmanskoj prošlosti više se ne doživljava samo kao deo istorije, već može postati okvir kroz koji grupa zamišlja ono što joj se događa sada.
Na kraju poglavlja Volkan piše da izabrana trauma može doprineti osećaju zajedništva i etničkog ponosa, ali može pojačavati i osećaj viktimizacije i potrebu da se osvete povrede predaka. U njegovom čitanju, upravo se to dogodilo sa reaktiviranjem mentalne reprezentacije Kosovske bitke tokom devedesetih.
Mene, međutim, čitanje ovog poglavlja vraća na početno pitanje: šta se događa sa gubitkom koji nije oplakan?
I, kao nekoga ko se bavi psihoterapijom, vodi me do još jednog: šta bi uopšte značilo „prorađivanje“ takvog gubitka kada ne govorimo o pojedincu, već o velikoj grupi ili čitavom društvu?
Prorađivanje verovatno ne znači zaboravljanje. Niti znači da istorijska trauma treba da prestane da bude deo kolektivnog identiteta. Možda znači da možemo da priznamo šta nam se dogodilo, da za tim žalimo i da ga pamtimo — a da prošlost ne mora neprestano da postaje sadašnjost.
Možda je jedan deo tog procesa i mogućnost da sopstvenu patnju držimo kao stvarnu i važnu, a da zbog toga ne moramo umanjiti ili poreći patnju nekog drugog.
Jer možda je upravo tu razlika između sećanja i „kolapsa vremena“:
Sećanje nam omogućava da znamo šta nam se dogodilo; kolaps vremena nas uverava da nam se to još uvek događa.
Izvor: Volkan, V. D. (1997). Ancient fuel for a modern inferno: Time collapse in Bosnia-Herzegovina. In Bloodlines: From ethnic pride to ethnic terrorism (pp. 49–80). Westview Press.
Photo by Tim Marshall on Unsplash
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, edukatorka i supervizorka transakcione analize u oblasti psihoterapije, Novi Sad
“Kada obrazovanje nije oslobađajuće, san ugnjetavanog je da postane ugnjetavač”.
Freire, P.
Verovatno zato što u tom slučaju ne postoji treća opcija – “ili si vuk ili ovca”.
U ugnjetavačkim kulturama veoma je važno eliminisati kritičko mišljenje, jer je ono pretnja opstanku takvog sistema.
A kritičko mišljenje nam je neophodno da bismo kreirali konstruktivnije opcije, osim gore pomenute dve, koje su destruktivne, svaka na svoj način.
Kada je u pitanju gušenje kritičkog mišljenja, pored suptilnog i otvorenog zastrašvanja, obmanjivanje je druga sila koja na spremčava da mislimo i kritički preispitujemo pojave oko nas, jer se one “podrazumevaju”.
Na primer, da autoriteti “poseduju” znanje, da je naše da ih slušamo i ne preispitujemo to što tvrde.
Preispitivanje u tom slučaju je znak nepoštovanje (a ne korišćenje našeg kapaciteta da mislimo), i možemo biti kažnjeni zbog toga.
Svi mi na žalost u odnosima sa drugima povremeno zauzimamo ulogu i ugnjetavanog i ugnjetavača, je je neminovno da oponašamo ono čime smo bili okruženi.
Iako to svesno ne želimo.
Ova dimamika je posebno važna za psihoterapijski odnos.
Pre svega, zbog asimetrije moći koju taj odnos podrazumeva – terapeut je ima više i samim tim je u većem riziku da je zloupotrebi, što je u osnovi ugnjetavanja.
Ovo ne eliminiše rizik da terapeut povremeno zauzme ulogu ugnjetavanog u odnosu sa klijentom. Pre svega zato što smo svi mi iskusili ugnjetavanje – bez obzira što smo profesionalci, i dalje smo ljudska bića koja žive u takvom sistemu.
Prema perspektivi Relacione TA, i zato što nema efikasnijeg načina da nas klijent (nesvesno) poduči o svom iskustvu, nego da na svojoj koži osetimo kroz šta je prošao.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad
Pre tačno 10 godina otputovala sam SAMA u Japan da polažem usmeni deo ispita CTA – da bih stekla zvanje međunarodno sertifikovanog transakcionog analitičara u oblasti psihoterapije.
Nisam bila svesna koliko sam “stisla zube” i bez dovoljno podrške prihvatila se veoma teškog zadatka i otputovala SAMA na daleki istok.
Sa ove tačke gledišta to mi deluje strašno, iako sam svesna da to tada nisam smela da vidim, jer bi “otvaranje očiju” donelo i preplavljujući strah.
Ovo je primer kako nam disocijacija pomaže da preživimo veoma stresne događaje.
Sada, 10 godina kasnije mnogo toga se promenilo.
Izgleda da sam naučila da je tražim podršku, i pre svega da izaberem ljude koji mi je žele i mogu pružiti.
Počrtkom oktobra 2023. položila sam prvi deo mog TSTA ispita, “probila led” na putu da postanem stalni edukator i supervizor u transakcionoj analizi za oblasti psihoterapije.
Ovo ne bi bilo moguće bez podrške mojih supervizora (imam ih nekoliko), a najviše moje glavne supervizorke Karen Minikin.
Takođe i organizatora ispita, koji svoj posao rade kako samo svaki kandidat može poželeti.
Ali i podrške mojih prijateljica, koleginica i kolega, koji su me ovih dana redovno kontaktirali da čuju kako se nosim sa strahom.
Slušali su, razumeli su i mogli su da podnesu da mi je teško.
Ako se osvrnem na prethodnih 10 godina, najvrednije što sam naučila je da mi je podrška značajnih ljudi najveći “kapital” koji želim da imam.
P.S. Na slici je za mene najznačajniji slajd koji sam videla na sastanku pre ispita.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
“Dužnost svakog građanima je da se interesuje za događaje u svetu, da ga ne bi preplavili, i ne samo njega, nego i ostale ljude.
Profesionalci koji su duboko zabrinuti, a koji se bave pročavanjem čoveka i prirode, ne smeju biti rezervisani, već moraju reći svetu ono što znaju o njegovoj verovatnoj budućnosti.
Čak i po cenu toga da budu kritikovani i imaju probleme zbog onoga što govore.
Nije više mudro da se naučnici suzdržavaju da izraze svoje mišljenje i da izvrše jak uticaj u pokušaju da promene trend istorije”.
Ovo je napisao Erik Bern, osnivač transakcione analize davne 1947. godine u svojoj prvoj knjizi “Um u akciji”, 10 godina pre nego što je osnovao ovaj novi psihoterapijski pravac.
Izgleda da su ove reči relevantne za svaki period našeg postojanja.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
“Ne čini drugima što ne želiš da tebi bude učinjeno” postoji kao načelo u etici i religiji.
Kada se ponašamo svesno neetično, dobijamo na kratko, gubimo dugoročno.
Međutim, verujem da se većina nas ponaša neetično nesvesno.
Dakle, možemo nesvesno činiti loše stvari.
A koja je uloga etike u našem opstanku?
“Čuva ljudsku vrstu od samouništenja” (Rajan Joseph, 2023).
Zato nam je etika važna.
Posebno u odnosima gde imamo asimetriju moći, jer je tu veći rizik od njene zloupotrebe, nego u odnosima gde je moć ravnopravno podeljena.
Kod psihoterapeuta, lekara, roditelja, itd.
Etika je izuzetno važna kod lidera, s obzirom da su na poziciji moći, a i da njihova dela oblikuju čitave generacije.
Iz navedenih razloga važno je da se zapitamo kakve lidere želimo, jer nas, hteli mi to ili ne, oni oblikuju.
A sa druge strane, kako svojim delima želimo da oblikujemo druge?
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
Motivaciono savetovanje je jedan od pristupa kojima se može pomoći ljudima da promene neželjeno ponašanje.
Usmereno je na razvijanje klijentove svesti o posledicama neželjenog ponašanja, tj. njegove brige u vezi sa određenim ponašanjem.
Stil savetovanja je jedan od najvažnijih aspekata efikasnog motivacionog savetovanja, i može u velikoj meri determinisati klijentov otpor, ali i promenu ponašanja.
Koja je osnovna pretpostavka ovog pristupa?
Ovaj pristup je baziran na pretpostavci da je ambivalencija normalna i da prihvatanje ambivalencije i klijenta generalno ubrzava promenu.
U motivacionom savetovanju klijent nikad ne bi trebalo da se oseti da je konfrontiran od strane savetnika.
Klijent i savetnik su “tim” u borbi protiv “problema”.
Da li prihvatanje klijenta znači sa se slažemo sa njim i odobravamo njegove postupke?
Prihvatanje klijenta nije isto što i saglasnost ili odobravanje. Prihvatajući stav ne sme da spreči savetnika da ima različit stav od klijenta.
Važno je za savetnika da sluša klijenta sa poštovanjem i željom da razume njegovu perspektivu.
Bivajući potpuno prisutan, neosuđujućeg stava, savetnik gradi terapeutski savez sa klijentom, što je važan uslov za promenu.
Šta je svrha ovog pristupa?
Motivaciono savetovanje daje mogućnost da pomognemo klijentu da uvidi nesklad između neželjenog ponašanja i njegovih ciljeva, pri čemu klijent ne sme da se oseća pritisnuto da to učini.
Kada se motivaciono savetovanje učini valjano, rezultira time da klijent sam predstavlja razloge za promenu, a ne savetnik – ljudi više veruju u ono što čuju da su sami izgovorili od onoga što čuju od drugih.
Kada je motivaciono savetovanje dobro izvedeno, nije savetnik taj koji izražava brigu i nameru za promenom, već je to klijent.
Takođe, u motivacionom savetovanju “otpor” se posmatra kao dvosmernu ulica. Dakle, poricanje nije “usađeno” u klijenta, već raste u interakciji sa savetnikom. Može biti izmamljeno ili pojačano konfrontacionim stilom savetovanja.
Veštine motivacionog savetovanja
Motivaciono savetovanje koristi četiri veštine. Svrha im je da ohrabre klijente da govore i istražuju svoju ambivalenciju u vezi sa neželjenim ponašanjem.
Ove četiri veštine su poznate pod skraćenicom OARS – (1) otvoreni tip pitanja, (2) afirmacija, (3) reflektivno slušanje i (4) sumiranje.
Uspešno korišćenje ovih veština rezultira time da je savetnik u mogućnosti da izmami “priču o promeni” u kojoj klijent predstavlja agrumente u korist konkretne promene.
Kada klijenti pričaju o promeni, to onda znači da se povećava njihova motivacija za promenu. To je i cilj motivacionog savetovanja.
Pitanja otvorenog tipa
Pitanja otvorenog tipa su ona koja zahtevaju duže odgovore od “da” ili “ne” i koja omogućavaju dijalog. Primeri:
- “Šta su dobre stvari u vezi sa …..?”
- “Recite mi više o ne baš dobrim stvarima u vezi sa …….?”
- “Deluje kao da imaš briga u vezi sa …… Reci mi više o tome.”
- “Šta je to što te brine?”
- “Kako se osećaš u vezi sa …?”
- “Šta bi preduzeo u vezi sa tim?”
- “Šta znaš o …?
Afirmacija
Kada koristite izjave poštovanja i razumevanja za svog klijenta, tokom sesije, stvarate atmosferu podrške i gradite odnos sa klijentom.
Afirmativno izražavanje o klijentovim snagama, dostignućima u prošlosti i nastojanjima za promenom, pomažu u građenju poverenja. Primeri afirmacije uključuju:
- “Hvala što ste ovde danas.”
- “Cenim što govorite o svom ……”
- “Vi ste očigledno snalažljiva osoba, čim ste se tako nosili sa tim teškoćama.”
- “Vidim da ste zaista snažna osoba.”
- “To je dobra ideja.”
- “Teško je o tome govoriti… Zaista cenim što nastavljate sa ovim.”
Važno je napraviti razliku između afirmacije i pohvale.
Pohvala nije deo motivacionog savetovanja. Ona ukazuje na raskorak u statusu odnosa savetnika i klijenta. Hvaljenje nekoga zbog toga što radi nešto za šta Vi mislite da je dobro je posve drugačije od ohrabrivanja nekoga prepoznavanjem snaga i dostignuća te osobe.
Reflektivno slušanje
Reflektivno slušanje je ponavljanje onoga što je klijent izgovorio. Važno je reflektovati i skrivena značenja i osećanja koja je klijent izrazio, jednako kao i reči koje je koristio. Korišćenje reflektivnog slušanja je kao ogledalo za tu osobu, tako da ona može da čuje od savetnika kako su komunicirali.
Reflektivno slušanje pokazuje klijentu da je savetnik razumeo ono što je rečeno, ili se može koristiti da se razjasni ono što je klijent želeo da kaže. Efektivno reflektivno slušanje ohrabruje klijenta da nastavi sa pričom i trebalo bi da dozvolite dovoljno vremena da se to zapravo i desi.
U motivacionom savetovanju, reflektivno slušanje se koristi da naglasi klijentovu ličnu motivaciju za promenom u vezi sa neželjenim ponašanjem.
Primeri:
- “Deluješ iznenađeno što tvoj rezultat ukazuje da si u rizičnoj grupi.”
- “Zaista ti je važno da sačuvaš vezu sa dečkom.”
- “Osećaš se neprijatno dok pričaš o ovome.”
- “Ljut si, jer ti žena zvoca zbog tvog ……”
- “Želeo bi da smanjiš …….”
- “Zaista uživaš u ……..i ne bi da prekineš, ali primećuješ da ti to pravi izvesne probleme.”
Sumiranje
Sumiranje osnažuje reflektivno slušanje, posebno u vezi sa brigom i pričom o promeni. Prvo, klijenti čuju sebe kako to izgovaraju, onda čuju kako to savetnik reflektuje, a onda to opet čuju u sumiranju. Savetnik bira šta će u rezime uključiti, i menja pravce procesa time što na neke detalje stavlja akcenat, a na druge ne.
Važno je da sumiranje bude sažeto i da sadrži obe dimenzije ambivalencije, kad god je to moguće.
Primer sumiranja:
“Dakle, ti zaista uživaš u …… i ne misliš da to radiš više nego što to tvoji prijatelji čine. Sa druge strane, mnogo više trošiš na …., nego što možeš da priuštiš i to te zaista brine. Nalaziš da postaje sve teže plaćati račune,a i kreditne kartice su ti ugašene. Partner ti je ljut, a ti ne voliš kada je tako. Pored toga, primećuješ da imaš probleme sa spavanjem i teško ti je da se setiš nekih stvari.”
Pomoć klijentu da reši svoju ambivalenciju u vezi sa prekidom neželjenog ponašanja je usmerena ka omogućavanju klijentu da spozna argmente u korist promene.
Koje situacije bi trebalo da izbegnem kada koristim motivaciono savetovanje?
Postoji više situacija koje bi savetnici trebalo da izbegnu, posebno kada rade sa klijentom koji ispoljava ambivalenciju ili je u konfliktu u vezi sa svojim ponašanjem (Miller & Rollnick, 1991, p. 65):
Konfrontacija vodi poricanju
Kada klijent ispoljava ambivalenciju, savetnik može krenuti u raspravu o klijentovim problemima i potrebi za promenom.
To je tačka u kojoj savetovanje kreće silaznom putanjom u kojoj pobednika nema, već se proces pretvara u konflikt.
Zatvorena pitanja
Zatvorena pitanja su ona na koja se obično odgovara sa “da” ili “ne”, što stvara utisak da sama sesija ne ide ni u kom pravcu. Zatvorena pitanja obično za cilj imaju isključivo ono što savetnik želi da sazna.
Sesija nema za cilj utvrđivanje da li je klijent u pravu ili ne, naprotiv. Otvorenija pitanja i refleksivni stil su daleko prikladniji, a takođe dozvoljavaju i klijentu da govori. Ako savetnik upadne u zamku zatvorenih pitanja, od pomoći je da da komentar na temu odvijanja same sesije.
“Ekspert” u rešavanju problema
Kada savetnici postave sebe u ulogu “eksperta”, to kod klijenata izaziva osećaj nemoći. Rezlutat je pasivan klijent koji krivi savetnika ako njegov savet nije našao primenu, ili klijent koji pruža otpor i koji želi da povrati nešto moći za koju veruje da je izgubio.
Etiketiranje
Savetnici i klijenti mogu biti uhvaćeni u problematiku dijagnostičkog obeležavanja. Ponekad, savetnici veruju da je važno da klijent prihvati etiketu. To dovodi do klijentovog osećaja zarobljenosti u poziciji u kojoj ili mora da prihvati etiketu, ili rizikuje da bude označen kao neko ko je u procesu poricanja, ili pruža otpor.
Dr Danijela Budiša Ubović, međunarodni edukator i supervizor iz transakcione analize u oblasti psihoterapije, Novi Sad
Literatura:
1.Prochaska J.O. & DiClemente C.C. (1982). Trans-theoretical therapy – toward a more integrative model of change. Psychotherapy: Theory, Research and Practice 19(3):276-288.
2. Miller, W. R. & Rollnick, S. (1991) Motivational interviewing: Preparing people to change addictive behavior. New York: Guilford Press, 1991.
