Kako pomoći klijentu koji istovremeno želi i ne želi promenu?

Motivaciono savetovanje je jedan od pristupa kojima se može pomoći ljudima da promene neželjeno ponašanje.

Usmereno je na razvijanje klijentove svesti o posledicama neželjenog ponašanja, tj. njegove brige u vezi sa određenim ponašanjem.

Stil savetovanja je jedan od najvažnijih aspekata efikasnog motivacionog savetovanja, i može u velikoj meri determinisati klijentov otpor, ali i promenu ponašanja.

Koja je osnovna pretpostavka ovog pristupa?

Ovaj pristup je baziran na pretpostavci da je ambivalencija normalna i da prihvatanje ambivalencije i klijenta generalno ubrzava promenu.

U motivacionom savetovanju klijent nikad ne bi trebalo da se oseti da je konfrontiran od strane savetnika.

Klijent i savetnik su “tim” u borbi protiv “problema”.

Da li prihvatanje klijenta znači sa se slažemo sa njim i odobravamo njegove postupke?

Prihvatanje klijenta nije isto što i saglasnost ili odobravanje. Prihvatajući stav ne sme da spreči savetnika da ima različit stav od klijenta.

Važno je za savetnika da sluša klijenta sa poštovanjem i željom da razume njegovu perspektivu.

Bivajući potpuno prisutan, neosuđujućeg stava, savetnik gradi terapeutski savez sa klijentom, što je važan uslov za promenu.

Šta je svrha ovog pristupa?

Motivaciono savetovanje daje mogućnost da pomognemo klijentu da uvidi nesklad između neželjenog ponašanja i njegovih ciljeva, pri čemu klijent ne sme da se oseća pritisnuto da to učini.

Kada se motivaciono savetovanje učini valjano, rezultira time da klijent sam predstavlja razloge za promenu, a ne savetnik – ljudi više veruju u ono što čuju da su sami izgovorili od onoga što čuju od drugih.

Kada je motivaciono savetovanje dobro izvedeno, nije savetnik taj koji izražava brigu i nameru za promenom, već je to klijent.

Takođe, u motivacionom savetovanju “otpor” se posmatra kao dvosmernu ulica. Dakle, poricanje nije “usađeno” u klijenta, već raste u interakciji sa savetnikom. Može biti izmamljeno ili pojačano konfrontacionim stilom savetovanja.

Veštine motivacionog savetovanja

Motivaciono savetovanje koristi četiri veštine. Svrha im je da ohrabre klijente da govore i istražuju svoju ambivalenciju u vezi sa neželjenim ponašanjem.

Ove četiri veštine su poznate pod skraćenicom OARS – (1) otvoreni tip pitanja, (2) afirmacija, (3) reflektivno slušanje i (4) sumiranje.

Uspešno korišćenje ovih veština rezultira time da je savetnik u mogućnosti da izmami “priču o promeni” u kojoj klijent predstavlja agrumente u korist konkretne promene.

Kada klijenti pričaju o promeni, to onda znači da se povećava njihova motivacija za promenu. To je i cilj motivacionog savetovanja.

 Pitanja otvorenog tipa

Pitanja otvorenog tipa su ona koja zahtevaju duže odgovore od “da” ili “ne” i koja omogućavaju dijalog. Primeri:

  • “Šta su dobre stvari u vezi sa …..?”
  • “Recite mi više o ne baš dobrim stvarima u vezi sa …….?”
  • “Deluje kao da imaš briga u vezi sa …… Reci mi više o tome.”
  • “Šta je to što te brine?”
  • “Kako se osećaš u vezi sa …?”
  • “Šta bi preduzeo u vezi sa tim?”
  • “Šta znaš o …?

 Afirmacija

Kada koristite izjave poštovanja i razumevanja za svog klijenta, tokom sesije, stvarate atmosferu podrške i gradite odnos sa klijentom.

Afirmativno izražavanje o klijentovim snagama, dostignućima u prošlosti i nastojanjima za promenom, pomažu u građenju poverenja. Primeri afirmacije uključuju:

  • “Hvala što ste ovde danas.”
  • “Cenim što govorite o svom ……”
  • “Vi ste očigledno snalažljiva osoba, čim ste se tako nosili sa tim teškoćama.”
  • “Vidim da ste zaista snažna osoba.”
  • “To je dobra ideja.”
  • “Teško je o tome govoriti… Zaista cenim što nastavljate sa ovim.”

Važno je napraviti razliku između afirmacije i pohvale.

Pohvala nije deo motivacionog savetovanja. Ona ukazuje na raskorak u statusu odnosa savetnika i klijenta. Hvaljenje nekoga zbog toga što radi nešto za šta Vi mislite da je dobro je posve drugačije od ohrabrivanja nekoga prepoznavanjem snaga i dostignuća te osobe.

Reflektivno slušanje

Reflektivno slušanje je ponavljanje onoga što je klijent izgovorio. Važno je reflektovati i skrivena značenja i osećanja koja je klijent izrazio, jednako kao i reči koje je koristio. Korišćenje reflektivnog slušanja je kao ogledalo za tu osobu, tako da ona može da čuje od savetnika kako su komunicirali.

Reflektivno slušanje pokazuje klijentu da je savetnik razumeo ono što je rečeno, ili se može koristiti da se razjasni ono što je klijent želeo da kaže. Efektivno reflektivno slušanje ohrabruje klijenta da nastavi sa pričom i trebalo bi da dozvolite dovoljno vremena da se to zapravo i desi.

U motivacionom savetovanju, reflektivno slušanje se koristi da naglasi klijentovu ličnu motivaciju za promenom u vezi sa neželjenim ponašanjem.

Primeri:

  • “Deluješ iznenađeno što tvoj rezultat ukazuje da si u rizičnoj grupi.”
  • “Zaista ti je važno da sačuvaš vezu sa dečkom.”
  • “Osećaš se neprijatno dok pričaš o ovome.”
  • “Ljut si, jer ti žena zvoca zbog tvog ……”
  • “Želeo bi da smanjiš …….”
  • “Zaista uživaš u ……..i ne bi da prekineš, ali primećuješ da ti to pravi izvesne probleme.”

Sumiranje

Sumiranje osnažuje reflektivno slušanje, posebno u vezi sa brigom i pričom o promeni. Prvo, klijenti čuju sebe kako to izgovaraju, onda čuju kako to savetnik reflektuje, a onda to opet čuju u sumiranju. Savetnik bira šta će u rezime uključiti, i menja pravce procesa time što na neke detalje stavlja akcenat, a na druge ne.

Važno je da sumiranje bude sažeto i da sadrži obe dimenzije ambivalencije, kad god je to moguće.

Primer sumiranja:

“Dakle, ti zaista uživaš u …… i ne misliš da to radiš više nego što to tvoji prijatelji čine. Sa druge strane, mnogo više trošiš na …., nego što možeš da priuštiš i to te zaista brine. Nalaziš da postaje sve teže plaćati račune,a i kreditne kartice su ti ugašene. Partner ti je ljut, a ti ne voliš kada je tako. Pored toga, primećuješ da imaš probleme sa spavanjem i teško ti je da se setiš nekih stvari.”

Pomoć klijentu da reši svoju ambivalenciju u vezi sa prekidom neželjenog ponašanja je usmerena ka omogućavanju klijentu da spozna argmente u korist promene.

Koje situacije bi trebalo da izbegnem kada koristim motivaciono savetovanje?

Postoji više situacija koje bi savetnici trebalo da izbegnu, posebno kada rade sa klijentom koji ispoljava ambivalenciju ili je u konfliktu u vezi sa svojim ponašanjem (Miller & Rollnick, 1991, p. 65):

Konfrontacija vodi poricanju

Kada klijent ispoljava ambivalenciju, savetnik može krenuti u raspravu o klijentovim problemima i potrebi za promenom.

To je tačka u kojoj  savetovanje kreće silaznom putanjom u kojoj pobednika nema, već se proces pretvara u konflikt.

Zatvorena pitanja

Zatvorena pitanja su ona na koja se obično odgovara sa “da” ili “ne”, što stvara utisak da sama sesija ne ide ni u kom pravcu. Zatvorena pitanja obično za cilj imaju isključivo ono što savetnik želi da sazna.

Sesija nema za cilj utvrđivanje da li je klijent u pravu ili ne, naprotiv. Otvorenija pitanja i refleksivni stil su daleko prikladniji, a takođe dozvoljavaju i klijentu da govori. Ako savetnik upadne u zamku zatvorenih pitanja, od pomoći je da da komentar na temu odvijanja same sesije.

Ekspert” u rešavanju problema   

Kada savetnici postave sebe u ulogu “eksperta”, to kod klijenata izaziva osećaj nemoći. Rezlutat je pasivan klijent koji krivi savetnika ako njegov savet nije našao primenu, ili klijent koji pruža otpor i koji želi da povrati nešto moći za koju veruje da je izgubio.

Etiketiranje

Savetnici i klijenti mogu biti uhvaćeni u problematiku dijagnostičkog obeležavanja. Ponekad, savetnici veruju da je važno da klijent prihvati etiketu. To dovodi do klijentovog osećaja zarobljenosti u poziciji u kojoj ili mora da prihvati etiketu, ili rizikuje da bude označen kao neko ko je u procesu poricanja, ili pruža otpor.

Dr Danijela Budiša Ubović, međunarodni edukator i supervizor iz transakcione analize u oblasti psihoterapije, Novi Sad

Literatura:

1.Prochaska J.O. &  DiClemente C.C. (1982). Trans-theoretical therapy – toward a more integrative model of change. Psychotherapy: Theory, Research and Practice 19(3):276-288.

2. Miller, W. R. &  Rollnick, S. (1991) Motivational interviewing: Preparing people to change addictive behavior. New York: Guilford Press, 1991.

 

 

Koji faktori vezani za klijente mogu da budu važni za uspeh psihoterapije?

Kada mnogih od nas “pomagača” postoji tendencija da preuzmamo veći deo odgovornosti za ishod psihoterapijskog procesa nego što nam pripada. To me je inspirisalo da napišem ovaj tekst, kao podsećanje da postoje i faktori vezani za klijenta, koji takođe utiču na uspešnost psihoterapijskog tretmana.

Ako postavimo pitanje koje su to varijable vezane za klijenta koje mogu biti važne za uspeh psihoterapijskog procesa,  odgovor možemo dobiti analizirajući rezultate emprijskih istraživanja na ovu temu.

Beutler je sa kolegama izdvojio nekoliko varijabli koje objašnjavaju najveći procenat (i do 80%) varijanse terapijskog efekta (Beutler i sar., 1994).

Stepen ozbiljnosti problema

U okviru ove varijable važno je razlikovati stepen objektivne disfunkcionalnosti od stepena subjektivne patnje klijenta. Veća objektivna disfunkconalnost je povezana sa manjim efektom psihoterapije, dok je psihoterapija uspešnija ako je veći stepen subjektivne patnje.

Spremnost na promenu

Promena nije događaj, već je proces koji prolazi kroz stadijume. Klijenti koji se jave za pomoć u viši stadijumima promene imaju veću šansu da proces završe uspešno.

Kompleksnost problema

Odnosi se na broj problema koji su uključeni u klijentove žalbe i klijentovo funkcionisanje. Što je problem kompleksiji manja je šansa da će tretman biti uspešan.

Potencijal za razvoj otpora

Otpor možemo posmatrati kao rezultat interakcije klijent-psihoterapeut, i kao trajnu ili relativno trajnu osobinu ličnosti. Što je taj potencijal veći, manja je šansa za efikasan tretman.

Ja mislim da je “otpor” uvek rezultat interakcije klijent – terapeut, osim ako klijent nije na psihoterapiji isključivo zbog spoljašnjeg pritiska, što se dešava veoma retko u privatnoj praksi.

Stepen socijalne podršk

Takođe je važno razlikovati objektivnu i subjektivnu procenu, kao kod ozbiljnosti problema. Viši objektivni i subjektivni stepen socijalne podrške podrazumeva i veću efikasnost tretmana, ali viša je povezanost između efikasnosti tretmana i subjektivne procene stepena socijalne podrške.

Stil prevladavanja

Obuhvata svesna i nesvesna ponašanja usmerena na smanjivanje posledica nekog negativnog događaja. U zavisnosti od toga da li klijent eksternalizuje ili internalizuje teškoće zavisi kakva vrsta tretmana će mu više prijati.

Stil razvijanja odnosa

Prema nekim studijama relacija klijenta i terapeuta je jedan od najsnažnijih prediktora uspešnosti tretmana. Istraživanja su pokazala da klijenti koji razvijaju sigurnu relaciju više profitiraju od tretmana, dok oni sa ostalim tipovima relacija mogu razviti pasivno zavisni odnos ili otpor prema terapeutu, što svakako utiče na smanjenu uspešnost tretmana.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Šta može da stoji iza toga kada klijent ne dostiže željenu promenu?

Kada klijent u psihoterapijskom procesu ne dostiže željenu terapijsku promenu možemo da razmislimo o nekoliko sledećih stvari.

Faktori se se tiču ugovora i TA dijagnoze

Pre svega, treba proveriti da li je terapisjski ugovor potencijalno “Roditeljski”. Neki od primera takvog ugovora mogu biti: hoću da prestanem da se drogiram; neću odlagati poslove, smršaću, učiću više i sl.

Veoma je važno da proverimo iz kog ego stanja klijent želi promenu. Kada je terapijski cilj zapravo težnja klijenta iz Adaptiranog Deteta (moranje), očekivano je da neće biti rezultata. Zato takav ugovor ne treba prihvatiti.

Kada smo već kod “moranja”, veoma je važno da proverimo kakav odnos klijent zauzima prema sebi zbog nemenjanja. U slučaju da se proganja zbog toga, ugovor o prestanku proganjanja može biti rešenje zastoja u psihoterapijskom procesu.

 

Rad na pogrešnom nivou klijentovog otpisivanja takođe može biti uzrok zastoja u terapiji. Primer za to može biti rad na definisanju terapijskog ugovora, a da klijent nije siguran da je njegov problem dovoljno važan da bi se angažovao u njegovom rešavanju. U tom slučaju nije ni čudno što se promena ne dešava.

Nekada je dobro da se vraćamo korak po korak kroz klijentovu matricu otpisivanja i proverimo da li je klijetovo otpisivanje na nižem nivou nego što smo pretpostavili.

 

Faktori koji se tiču klijentovog skripta

Očekivano da klijenti unosu svoja skriptna uverenja u terapijsku relaciju. Pre ili kasnije će interpretirati terapeutov odgovor ili će provocirati terapeutovu rekciju koja je u skladu sa skriptnim uverenjima. Zato je važno da analiziramo klijentov transfer.

Sećam se jedne klijentkinje koja je u određenom periodu našeg rada učestalo kasnila na terapiju. Kada sam počela osećati ljutnju, pitala sam je šta za nju znači ako se ljutim na nju, a ona mi je rekla da bi to bio znak da sam ista kao i svi – da mi ne može verovati.

U slučaju kada je klijentovo drajversko ponašanje ili određena zabrana predmet terapijskog ugovora, a istovremeno zaštita od aktiviranja zabrane na postojanje, klijent ne da neće praviti promenu u ponašanju, već će mu daljim radom na sebi biti sve gore.

Npr. klijent koji hoće da razreši probleme povezane sa drajverom radi naporno, svaki put kada smanji intenzitet rada počeće da se oseća bezvredno ili čak da ima suicidne ideje. Određeni autori  (Ian Stewart je jedan od njih) savetuju da pre bilo kakvih promena u klijentovom skriptu proverimo da li klijent ima zabranu na postojanje. Ako je ima, važno je da se promena skripta bazira na razrešavanju ove zabrane. U suprotnom, neće biti terapijske promene i postoji rizik da klijenta poguramo ka tragičnom ishodu.

 

Faktori vezani za psihoterapeuta

Terapeutov kontratransfer može doprinosti zastoju u psihoterapijskom procesu. Zato je važno da se redovno superviziramo da bi postali svesni svog kontratransfera i iskoristili ga kao dragocen resurs za planiranje daljih koraka u psihoterapijskom procesu.

Pored toga, ne možemo uspešno primeniti tehnike i intervencije sa klijentima koje sami nismo prošli na našem ličnom radu.

Psihoterapijski rad se najbolje uči kroz iskustvo, iz pozicije klijenta. Što je jedan od razloga zašto polaznici edukacija iz transakcione analize u UTAS-u imaju obavezu redovne psihoterapije.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Šta je usklađenost sa klijentom i čemu služi?

Svaki čovek želi da ga drugi ljudi razumeju. Ova želja je deo ljudske potrebe za kontaktom i odnosom sa drugima.

Kada imamo doživljaj da nas drugi razumeju, osećamo se povezano sa njima. Tada smo otvoreni i spremni da tražimo još kontakta.

Kada osećamo da nas drugi ne razumeju, imamo tendenciju da se povučemo iz odnosa, branimo se ili da ćutimo.

Ne moram posebno naglašavati koliko je važno da klijent ima doživljaj da ga psihoterapeut razume. Ako klijent nema takav doživljaj, neće biti progresa u psihoterapijskom procesu.

Usklađenost (eng. Attunement) psihoterapeuta sa klijentom je način da se postigne da klijent ima doživljaj da ga psihoterapeut razume.

Šta bi to tačno značila usklađenost sa klijentom?

⇒ Da psihoterapeut razume šta klijent misli i kako misli. To je ono što psihoterapeuti često razumeju kao empatiju.

⇒ Da psihoterapeut razume kako se klijent oseća i odgovora recipročnom emocijom. Emoconalna usklađenost se razlikuje od emocionalne empatije – kada terapeut oseća ono što oseća klijent, tj. deli klijentovo emocionalno iskustvo. Emocionalno usklađen terapeut ide dalje od empatije, odgovara na klijentovu emociju svojom iskrenom emocijom. Takođe, imenuje osećanja koja prepoznaje kod klijenta, a kojih klijent još uvek nije svestan.

 

Kada psihoterapeut ne pokazuje emocionalnu usklađenost, to klijenta obično vodi u retraumatizaciju. Što znači da se u terapijskoj situaciji rekreira ista vrsta bola i pozivaju se iste one odbrane koje je klijent ranije iskusio.

⇒ Da se psihoterapeut prilagođava klijentovoj brzini procesiranja informacija i osećanja, umesto da očekuje od klijenta da se prilagodi njegovom tempu.

⇒ Da psihoterapeut ima duplu perspektivu – da vidi klijenta na aktuelnom uzrastu i uzrastu na koji je regredirao (uzrast klijenta u ego stanju Deteta).

Ljudi obično nisu svesni kada regrediraju, posebno kada se u sadašnjosti dešava nešto što okida stara osećanja i verovanja. Važno je da psihoterapeut opazi kada se desi regresija kod klijenta, da bi postigao da razvojnu usklađenost.

Razvojna usklađenost bi značila da psihoterapeut vodi računa o svom tonu i izboru reči, a na osnovu procene uzrasta na koji se klijent vratio. Ne koristimo iste reči i ton sa detetom koje ima tri, pet, sedam ili 13 godina.

Uz to, psihoterapeut pokazuje poštovanje i prema klijentovom Odraslom delu ličnosti. Na primer, “probaj sada da  staviš analizu na stranu i reci mi kako je biti “crna ovca” u porodici?”

 

Kako proceniti uzrast klijentovog ego stanja Deteta?

Na osnovu klijentovog doživljaja – klijent kaže da se oseća npr. kao da je u prvom razredu.

Na osnovu istorijskih informacija koje nam daje klijent. Npr. da je majka otišla kada je imao pet godina.

Poznavanjem razvojne psihologije, tj. normalnih karakteristika različitih perioda dečijeg razvoja.

Praćenjem kontratransferne reakcije, čiji kvalitet može da ukazuje koliko godina ima klijentovo ego stanje Deteta u datom momentu.

Razvojna usklađenost sa klijentom obezbeđuje da klijentove odbrane popuste i da postane spreman da oseti bol koji je povezan sa njegovim ranijim iskustvima, a da se ne desi retraumatizacija. Samim tim se otvara mogućnost dostizanja terapijske promene.

Kada smo usklađeni sa klijentom, time ojačavamo terapijsku alijansu.

Klijent tada ima doživljaj da je psihoterapeut prisutan, da je u kontaktu sa njim, da prepoznaje, validira i normalizuje njegovo iskustvo.

Zbog svega navedenog klijent se oseća sigurno. Ne plaši se da će biti napadnut ili pogrešno shvaćen, zna da terapeut radi u njegovom najboljem interesu.

Takođe, stavlja se na proveru sistem uverenja koja služe samozaštiti, zahvajujući korektivnom iskustvu u odnosu sa psihoterapeutom.

Što jeste put ka stabilnoj promeni.

Izvor: Erskine, R., Moursund, J, Trautman, R. (2014). Beyond Emphaty: a therapy of contact-in-relationship. Routledge, New York.

 

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

 

Šta je terapijsko istraživanje?

U Transakcionoj analizi jedna od osnovnih intervencija je tzv. interrogacija – postavljanje pitanja. Najviše je koristimo na početku psihoterapijskog procesa, da bi se upoznali sa klijentovim referentnim okvirom.

Interrogacija bi u prevodu značila ispitivanje. Cilj ispitivanja jeste da se dobiju određeni odgovori.

Ako želimo da pitanje koje postavljamo ima i terapijski potencijal, potrebno je da sadržaj pitanja bude takav da poziva klijenta da traga za odgovorima o kojima ranije nije razmišljao.

Kada je u pitanju terapijsko istraživanje (eng. Inquiry), fokus nije na dobijanju odgovora već na procesu dolaženja do odgovora.

Osnovna pretpostavka koja stoji iza ovakvog pristupa je da psihoterapeut ne zna ništa o klijetvom iskustvu. Mi zapravo tražimo od klijenta da nas nauči o svom iskustvu, koje istražujemo zajedno.

Glavna svrha terapijskog istraživanja je da klijent otkrije odgovore, a tek onda i psihoterapeut. Kroz terapijsko istraživanje prvenstveno klijent uči o sebi, a potom i psihoterapeut o njemu.

Dve ključne karakteristike terapijskog istraživanja su poštovanje i iskrena zainteresovanost.

Poštovanje se odnosi na klijentovo biće, koje živi najbolje kako ume. Terapeut poštuje klijentvu borbu, hrabrost i posvećenost preživljavanju. “Sigurno postoji važan razlog što si odabrala da živiš tako” je jedan od primera pokazivanja poštovanja od strane terapeuta.

Poštovanje klijenta ne znači da se terapeut uvek mora slagati sa klijentom, odobravati i podržavati ono što on radi.

Iskrenu zainteresovanost za klijenta terapeut prvenstveno izražava neverbalno – kroz ton glasa i izraz lica.

Kada smo iskreno zainteresovani za klijenta, nakon što postavimo pitanje, pažljivo slušamo njegov odgovor. Ako razmišljamo o nečemu drugom dok klijent traga za odgovorom, mi nismo sa njim.

Time pokazujemo nezainteresovanost, koju je klijent više puta iskusio u odnosu sa važnim ljudima. Samim tim ojačavamo klijentov skript umesto da ga vodimo ka autonomiji.

O plakanju

Pitanja koja postavljamo tokom terapijskog istraživanja su otvorenog tipa.

“Reci mi više o tome….Kako se to desilo…..Šta za tebe znači to što si zaplakala pred kolegama ….?

Na ova pitanja klijent ne može da odgovori sa DA ili NE, što je dobro jer je time klijent podstaknut da govori.

Jedan od indikatora da psihoterapijski proces ide dobrim tokom je ako klijent govori više od terapeuta.

Šta sve istražujemo zajedno sa klijentom?

Odnos između klijenta i psihoterapeuta

Klijent se stalno podstiče da sagleda po čemu je odnos sa psihoterapeutom sličan, a po čemu različit od njegovih odnosa sa drugim ljudima.

Klijentovo unutrašnje iskustvo

Pošto je glavni fokus istraživanja klijentovo unutrašnje iskustvo, tokom terapeutskog istraživanja dosta se bavimo klijentovim:

fizičkim senzacijama – npr. “šta sada osećaš u telu?”

Fizičkim reakcijama, odnosno pokretima tela, što nam pomaže da klijent proširi svoju svesnost. Npr. klijent pokreće nogu kao da šutira nešto dok govori o majčinom alkoholizmu. Terapeut u tom slučaju može da pita: želiš li da je šutneš kada je pijana? Ili “šta kaže tvoja noga?”

Osećanjma.

Sećanjima.

Mislima.

Zaključcima i odlukama, koje nas dosta mogu naučiti o klijentovim strategijama preživljavanja.

Značenjima, koje klijent pripisuje određenim događajima, doživljajima i iskustvima.

Očekivanjima. 

Moge aktivnost u kojima se nagažujemo su oblikovane našim očekivanjem šta će se desiti posle. Mi izbegavamo određena ponašanja jer verujemo da vode posledicama koje ne želimo. I obrnuto. A naša očekivanja proizilaze iz naših prethodnih iskustava.

Nadama.

Fantazijama.

 

Izvor: Erskine, R., Moursund, J, Trautman, R. (2014). Beyond Emphaty: a therapy of contact-in-relationship. Routledge, New York.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

 

 

Neki od pristupa u transakcionoj analizi

U ovom tekstu ću navesti nekoliko specifičnosti Integrativne transakcione analize, posebno u odnosu na Klasičnu i Kognitivno-bihejvioralnu transakcionu analizu.

Pristup klijentovim teškoćama

U klasičnoj i kognitivno-bihejvioralnoj transakcionoj analizi fokus je primarno na tehnikama i intervencijama koje će otkloniti klijentove teškoće.

integrativnoj transakcionoj analizi važan aspekt rada odnosi se i na bavljenje funkcijom tih teškoća, da bi klijent uvideo njihov smisao.

Time se postiže da klijent bolje razume sebe, funkciju i značaj svojih tegoba, da bi prestao da se oseća loše što ima teškoće koje ima. Samim tim se njegova patnja prepolovljava i povećava verovatnoća dostizanja željene promene.

Kada nema perspektive sagledavanja pozitivnih apsekata pojave tegoba, povećava se rizik  produbljivanja stida kod klijenta i smanjivanja njegovog samopoštovanja. Čime se smanjuje verovatnoća promene.

Nakon toga se dešava da i psihoterapeut počinje da sumnja u svoju kompetentnost, zbog tzv. klijentove “pasivnosti”, što može da bude prvi korak ulaženja u začarani krug zaglavljivanja u psihoterapijskom procesu.

Smeh pod vešalima

U Klasičnoj transakcionoj analizi smeh pod vešalima se analizira zajedno sa klijentom, ignoriše ili konfrontira, dok se u integrativnoj transakcionoj analizi smatra potencijalnim pokazateljem da terapeut ima brži tempo nego što je to klijentu potrebno.

Dakle, smeh pod vešalima se vidi kao manifestacija toga da terapeut nije dovoljno usklađen sa klijentom, a ne da klijet radi nešto što treba korigovati manje ili više direktivnim pristupom.

Psihoterapeut koji sagledava stvari iz ove perspektive korigovaće svoj tempo, odnosno usporiće, da bi bio korak iza klijenta, a ne ispred.

Smeh pod vešalima služi i za prekid kontakta sa bolom, koji klijent oseća. Terapeut koji radi iz ove teorijske perspektive će to i reflektovati – na klijentov smeh pod vešalima će npr. reći “to mora da je jako bolno”.

Samokritikovanje

U integrativnoj transakcionoj analizi samokritika se vidi kao samozaštitni mehanizam, koji ima cilj da utiša glas unutrašnjeg Kritikujućeg Roditelja, koji upućuje još snažnije kritike. Smatra se da klijent time bira manje zlo, što jeste konstruktivno.

I zato se ne radi na njenom otklanjanju pre nego što klijent ne razume da zapravo bira veoma mudru strategiju. Kao što sam već navela, potvrđivanje funkcije i smisla neželjenog ponašanja ima snažan pozitivan efekat na klijentovo samopoštovanje, a samim tim i proces promene.

Sklonost ka preteranom brinjenju i opsesivne misli

Neprodukrtivno brinjenje se smatra opsesijom u Integrativnoj transakcionoj analizi.

Opsesije imaju različite psihološke funkcije. Jedna od njih je da se izbegne kontakt sa vrlo neprijatnim osećanjima (npr. očaj, prestrašenost).

Zato se u psihoterapijskom procesu ne fokusiramo direktno na smanjivanje opsesivno-kompulzivnih tendencija ili njihovo stavljanje pod kontrolu. Ovakva strategija bi bila antiterapijska iz nekoliko razloga.

Pumpanje samokontrole nije dobar izbor za klijente sa ovom vrstom teškoća, jer je obično imaju u višku.

Pored toga, klijent će stideti svog, u tom momentu, jedinog poznatog načina regulacije intenzivne neprijatnosti. Od kojeg ne može odustati, dok ne upozna drugi način.

Takođe, stalno brinjenje se u Integrativnoj transakcionoj analizi posmatra kao obrazac koji ima funkciju, a to je smanjivanje šoka ako se desi nešto loše.

Kada klijenti uoče da brinjenje ima značajnu funkciju, imaju šansu da prestanu da se stide što su često zabrinuti i da im se poveća doživljaj samoefikasnosti. Što jesu preduslovi za efikasan psihoterapijski proces.

Nakon toga se otvara opcija da se klijent i terapeut pozabave događajima koji su nekada ranije zaista izazivali šok (npr. psihičko maltretiranje, zlostavljanje i sl.).

Kojim klijentima odgovara pristup Integrativne transakcione analize?

Po mom iskustvu, senzitivnim klijentima i psihoterapeutima Integrativni transakciono analitički teorijski okvir daje više mogućnosti.

A posebno je koristan za klijente koji su zanemarivani, maltretirani i zlostavljani u dužem vremenskom periodu.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Relacione potrebe – univerzalna ljudska potreba za sigurnom povezanošću

Pretpostavljam da svaki psihoterapeut zna koliki je značaj kvaliteta emocionalne povezanosti majke i deteta (ili drugog primarnog staratelja i deteta).

Pojednostavljeno rečeno, ako majka ili drugi primarni staratelj konzistentno i dosledno odgovara na detetove potrebe, dete će razviti siguran stil afektivnog vezivanja. Ako to nije slučaj, razviće nesiguran obrazac vezivanja.

Obrazac afektivnog vezivanja se odražava na odnose sa drugim ljudima i u odraslom dobu, bilo da je on siguran ili ne.

Kada nam se klijenti jave na psihoterapiju, obično donose teškoće koje se u nekoj tački dotiču ove teme.

Na primer,  ako se klijent ne usuđuje da kaže “ne”, iako žudi za tim, to nesumnjivo ukazuje da se ne oseća sigurno u odnosima sa drugim ljudima.

U Integrativnoj transakcionoj analizi relacione potrebe se smatraju komponentom  ljudske žudnje za sigurnom povezanošću. Erskine, Moursund i Trautmann su 1999. godine empirijskim putem izdiferencirali osam relacionih potreba.

Dakle, po navedenim autorima, svaka osoba ima relacione potrebe. Ako su one zadovoljene, osoba se oseća sigurno u odnosu, a ako nisu, oseća se nesigurno.

Kada nam se klijent obrati za pomoć, naš zadatak jeste da odgovorimo na njegove relacione potrebe. Posebno na one koje nisu bile zadovoljene u odnosima sa značajnim odraslim u klijentovom formativnom periodu (tokom odrastanja).

O kojih osam potreba govore navedeni autori, kao i o tome šta psihoterapeut treba da uradi da bi odgovorio na njih, pročitajte u daljem tekstu.

Potreba za sigurnošću.

Ako terapeut konzistentno i dosledno razume, poštuje i prihvata klijenta (vidi ga kao ljudsko biće čiji doživljaji su normalni), on će se osećati sigurno da pokaže svoju ranjivost. Neće se plašiti da će izgubiti terapeutovo prihvatanje i poštovanje zbog toga kakav jeste.

U suprotnom, klijent će “da se zatvori”, odnosno aktiviraće se mehanizmi odbrane, kada će se značajno smanjiti verovatnoća da se kod klijenta pojave misli, osećanja, želje, sećanja koji su bili sakriveni godinama. Samim tim, nećemo biti od koristi za klijenta, bez obzira na naše teorijsko znanje i primenjene tehnike i intervencije.

Ako Vam je teško da razumete, poštujete i prihvatite klijenta takav kakav jeste, potražite pomoć supervizora.

Potreba za vrednovanjem, afirmacijom i značajem u odnosu.

Da bi ova potreba bila zadovoljena, potrebno je da klijent ima doživljaj da su njegove misli, ponašanja, osećanja i/ili fantazije značajni i da imaju smisla/funkciju (da služe nečemu). A zadatak psihoterapeuta jeste da pomogne klijentu da razume funkciju svojih misli, ponašanja, osećanja ili fantazija.

Na primer, terapeut će strategiju udovoljavanja drugim ljudima okarakterisati kao veoma mudar izbor deteta koje zavisi od odraslih, a koji nisu dovoljno prihvatajući. Ili fantaziju o posebnosti u nečemu kao veoma korisnu za preživljavanje u nedovoljno afirmativnom okruženju.

Rezultat odgovaranja na ovu relacijasku potrebu je povećanje klijentovog samopouzdanja i smanjivanje stida, samim tim i potrebe za poricanjem da postoji ono čega se stidimo (npr. pomenuto udovoljavanje). Na ovaj način se značajno povećava verovatnoća da klijent dostigne željenu promenu.

Potreba za prihvatanjem od strane stabilne i pouzdane osobe.

Klijentu je potrebno da se ugleda na nekog ko je mudar, snažan i pametan, da bi kasnije sam sebe mogao adekvatno štititi i voditi u teškim situacijama.

Zato je važno da terapeut konzistentno zainteresovan za klijentovu dobrobit, da mu dozvoljava idealizaciju, ali da je ne podstiče (da terapeut neće imati potrebu da ga klijent vidi kao savršenog i neranjivog). Što nas još jednom podseća na to koliko je važno da terapeuti imaju ličnu terapiju.

Da bi odgovorili na ovu relacijsku potrebu, važno je i da smo tu za klijenta kada smo mu potrebni (naravno uz uvažavanje naših granica).

Potreba za deljenjem iskustva.

Svako ima potrebu da bude sa nekim ko mu je sličan (u svom jatu :)). Posebno klijenti koji su viđeni od strane značajnih odraslih kao drugačiji i čudni.

Da bi terapet odgovorio na ovu klijentovu potrebu, potrebno je deli sa klijentom svoje ranjivosti, slična osećanja i fantazije, naravno ako se oseća dobro sa tim. Samorazotkrivanje terapeuta, koje je uvremenjeno i usmereno na klijentovu dobrobit, veoma je moćno za klijentovo isceljenje baš iz ovog razloga.

Potreba za samodefinisanjem.

Radi se o potrebi izražavanja jedinstvenosti i njenim prihvatanjem od strane značajne osobe/terapeuta.

Zato je važno da terapeut konstantno podržava klijentovo izražavanje sopstvenog identiteta i normalizuje tu potrebu. To se postiže kroz fenomenološko istraživanje. Ukratko, važno je da psihoterapeut pristupi klijentu otvorenog uma, bez predrasuda i mnogo pretpostavki, kao da ništa ne zna o njemu. Ovakav pristup mogućava psihoterapeutu da upozna klijenta onakav kakav jeste, sa svim njegovim specifičnostima. Čime klijent dobija šansu da se oseća prihvaćeno takav kakav jeste.

Potreba za uticajem.

Ovde govorimo o potrebi da utičemo na osećanja i ponašanje druge osobe. Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi, dozvoliće klijentu da utiče na njegova osećanja. Reagovaće saosećanjem kada je klijent tužan, razmatranjem zaštite kada je klijent uplašen, uzimanjem za ozbiljno klijentove ljutnje, i entuzijazmom kada je klijent srećan.

Potreba za inicijativom drugih.

Ljudi imaju potrebu da značajni drugi (uključujući i terapeuta) iniciraju kontakt sa njima, čime se prepoznaje i potvrđuje njihov značaj. U tu svrhu psihoterapeut inicira dijalog i kontakt, kada proceni da je to potrebno klijentu.

Ovde govorim o kontaktu u kontekstu već postojećeg psihoterapijskog odnosa. To bi značilo da će psihoterapeut npr. pozvati klijenta da čuje kako se oseća u teškim momentima, naravno pod uslovom da je psihoterapeut u redu sa tim.

Odgovaranjem na ovu klijentovu potrebu terapeut nije u ulozi Spasioca, čime ćemo se detaljnije baviti na edukaciji.

Potreba za pokazivanjem ljubavi.

Radi se o potrebi pokazivanja zahvalnosti i činjenja nečega za drugu važnu osobu. Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi klijenta, dozvoliće klijentu da izrazi svoju zahvalnost za pomoć koju je dobio.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz transakcione analize za oblast psihoterapije