Ovaj tekst dotiče temu koja može da izazove nelagodu, pa i stid — jer govori o mehanizmima kolektivne traume, viktimizacije i osvete unutar sopstvenog naroda. Nije reč o presudi niti o pojednostavljenoj krivici, već o pokušaju da se razume psihološki proces kroz koji dugotrajna kolektivna bol može postati politički alat.
Razumevanje tog procesa ne znači odricanje od sopstvene istorije niti izdaju sećanja na patnju predaka. Naprotiv, možda upravo ozbiljno shvatanje te patnje zahteva da pokušamo da razumemo i načine na koje ona može biti korišćena za stvaranje novih podela i novih stradanja.
Čitala sam poglavlje iz knjige Vamika Volkana Bloodlines: From Ethnic Pride to Ethnic Terrorism o ratu u Bosni i Hercegovini, i jedna ideja me je posebno pogodila — pojam „izabrane traume“ i „kolapsa vremena“.
Volkan opisuje kako je bitka na Kosovu 1389. godine, udaljena šest vekova, ostala živa u kolektivnom pamćenju Srba — prenošena kroz usmenu tradiciju, crkvu, folklor i obrazovanje. Kada je 1994. godine delegacija bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera razgovarala sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem o ratu u Bosni i Hercegovini, oni su, prema Volkanovom prikazu, razgovor o aktuelnom sukobu povezivali sa viševekovnom viktimizacijom Srba.
To je ono što Volkan naziva „kolapsom vremena“ — proces u kojem se mentalna reprezentacija davne kolektivne traume aktivira tako snažno da se granica između prošlosti i sadašnjosti zamagljuje. Ono što se dogodilo pre više vekova počinje psihološki da se doživljava kao deo onoga što se događa danas.
Posebno mesto u Volkanovoj analizi ima obeležavanje šest vekova Kosovske bitke 1989. godine. U godinama koje su prethodile godišnjici, mošti kneza Lazara prenošene su kroz brojne srpske krajeve, a simboličko povezivanje 1389. i 1989. godine postalo je deo političkog i nacionalnog diskursa tog vremena. Volkan ovaj proces tumači kao snažnu reaktivaciju mentalne reprezentacije istorijske viktimizacije, koju je Miloševićeva politika mogla da poveže sa tadašnjim političkim sukobima.
Volkan se dosta zadržava i na ličnosti Slobodana Miloševića kao mogućeg „nosioca“ takve mentalne reprezentacije istorije. Opisuje ga kao naizgled neupadljivog i hladnog partijskog birokratu koji se 1987. godine, tokom susreta sa Srbima na Kosovu koji su želeli da iznesu svoja iskustva i pritužbe, pojavljuje u drugačijoj ulozi. Volkan taj trenutak vidi kao važan u Miloševićevom političkom preobražaju i njegovom kasnijem preuzimanju uloge zaštitnika srpskih nacionalnih interesa.
Autor pominje i njegovu tešku porodičnu istoriju: samoubistva bliskih članova porodice koja su obeležila različite periode Miloševićevog života. Volkan razmatra mogući značaj tih iskustava, ali takve veze, naravno, ne možemo pouzdano utvrditi niti iz nečije lične traume izvoditi objašnjenje njegovih kasnijih političkih postupaka. Zanimljivije je pitanje koje Volkan postavlja: kako se lična psihologija vođe može susresti sa psihologijom velike grupe u određenom istorijskom trenutku.
U tom smislu zanimljivo je i koliko su Ratko Mladić i Radovan Karadžić, u Volkanovom prikazu, bili deo iste priče o „kolapsu vremena“. Na sastanku sa Karterovom delegacijom 1994. godine, prema svedočenju koje Volkan prenosi, značajan deo razgovora o ratu koji se tada vodio vraćao se na Kosovsku bitku i istorijsku viktimizaciju Srba.
Knjiga prati i ličnu priču Radovana Karadžića — pesnika i psihijatra koji postaje nacionalistički politički vođa. I ovde Volkan pokušava da poveže individualnu psihologiju, porodičnu istoriju i širi grupni proces. Takva psihološka tumačenja ne mogu biti konačna objašnjenja političkog ponašanja, ali otvaraju zanimljivo pitanje odnosa između lične istorije vođe i kolektivnih predstava koje on počinje da predstavlja.
Možda je najvažnija Volkanova teza upravo to da lider sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je i grupa u kojoj već postoji mentalna reprezentacija neprorađenog gubitka, poniženja ili viktimizacije koju je moguće ponovo aktivirati.
To je, na neki način, neprijatnija verzija priče. Ona ne oslobađa političke lidere odgovornosti za njihove odluke i postupke, ali nas sprečava da čitav proces objasnimo samo manipulativnom snagom jednog čoveka. Politička manipulacija kolektivnom traumom postaje moguća upravo zato što se obraća nečemu što u grupi već postoji.
Jedan od najuznemirujućih delova poglavlja govori o osmanskom sistemu devşirme — regrutovanju hrišćanskih dečaka koji su odvajani od svojih porodica, prevođeni u islam i uključivani u osmanski vojni i administrativni sistem, uključujući janičarske jedinice.
Volkan pokazuje kako se mentalna predstava istorijskog „otimanja sinova“ mnogo vekova kasnije pojavljuje u srpskom nacionalističkom diskursu devedesetih. Navodi tekstove u kojima se tvrdilo da bosanski Muslimani nameravaju da silovanjem srpskih žena stvaraju novu „janičarsku“ vojsku.
U Volkanovom čitanju, ovde se prošlost i sadašnjost gotovo stapaju. Istorijska predstava o oduzimanju dece i promeni njihovog identiteta prenosi se u savremeni rat i projektuje na sadašnjeg neprijatelja. Ono što pripada jednom istorijskom vremenu počinje da služi kao psihološki okvir za razumevanje sasvim drugog sukoba.
To je možda i najupečatljiviji primer onoga što Volkan naziva „kolapsom vremena“: prošlost više nije samo nešto čega se grupa seća. Ona počinje da organizuje način na koji grupa doživljava sadašnjost.
Kao neko ko se bavi psihoterapijom, ostajem zamišljena nad pitanjem koliko duboko istorijska trauma može da se prenosi kroz generacije i koliko lako kolektivna bol može biti mobilisana u političke svrhe.
Ali šta uopšte znači „prorađivanje“ traume kada ne govorimo o pojedincu nego o velikoj grupi ili čitavom društvu?
Možda prorađivanje ne znači zaboravljanje, niti to da trauma jednom zauvek postane „završeno poglavlje“. Neke istorijske traume verovatno zauvek ostaju deo kolektivnog identiteta, porodičnih priča, kulture i sećanja.
Važnija bi mogla biti sposobnost da se razlikuju prošlost i sadašnjost — da se prizna stvarnost nekadašnjeg stradanja, da se za njim žali i da ono ostane deo zajedničkog pamćenja, a da istovremeno ne mora da određuje ko je naš neprijatelj danas.
U tom smislu, prorađivanje možda znači mogućnost da se trauma pamti bez potrebe da se stalno ponovo živi.
Kada grupa može da se seća svoje istorijske patnje, a da je ne doživljava kao nešto što se upravo sada ponavlja, prošlost ne mora prestati da bude važna. Ali može prestati da bude gorivo za novu agresiju.
Takav proces je dug, nelinearan i verovatno nikada potpuno završen. Ne odvija se samo kroz političke odluke. Potrebni su obrazovanje, kultura sećanja, javni razgovor, susret sa iskustvom „druge strane“ i, možda najteže od svega, prostor u kojem sopstvena bol može biti priznata bez potrebe da se zbog nje nečija tuđa bol umanji ili porekne.
Možda je upravo tu razlika između sećanja i „kolapsa vremena“: sećanje nam omogućava da znamo šta nam se dogodilo; kolaps vremena nas uverava da nam se to još uvek događa.
Izvor: Volkan, V. D. (1997). Ancient fuel for a modern inferno: Time collapse in Bosnia-Herzegovina. In Bloodlines: From ethnic pride to ethnic terrorism (pp. 49–80). Westview Press.
Photo by Tim Marshall on Unsplash
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, edukatorka i supervizorka u transakcionoj analizi, Novi Sad
