Relacijske potrebe – univerzalna ljudska potreba za sigurnom povezanošću

Pretpostavljam da svaki psihoterapeut zna koliki je značaj kvaliteta emocionalne povezanosti majke i deteta (ili drugog primarnog staratelja i deteta).

Ako majka ili drugi primarni staratelj konzistentno i dosledno odgovara na detetove potrebe, dete će razviti siguran stil afektivnog vezivanja. Ako to nije slučaj, razviće nesiguran obrazac vezivanja.

Obrazac afektivnog vezivanja se odražava na odnose sa drugim ljudima i u odraslom dobu, bilo da je on siguran ili ne.

Kada nam se klijenti jave na psihoterapiju, obično donose teškoće koje se u nekoj tački dotiču ove teme.

Na primer,  ako se klijent ne usuđuje da kaže “ne”, iako žudi za tim, to nesumnjivo ukazuje da se ne oseća sigurno u odnosima sa drugim ljudima.

U Integrativnoj transakcionoj analizi relacijske potrebe se smatraju komponentom  ljudske žudnje za sigurnom povezanošću. Erskine, Moursund i Trautmann su 1999. godine empirijskim putem izdiferencirali osam relacijskih potreba.

Dakle, po navedenim autorima, svaka osoba ima relacijske potrebe. Ako su one zadovoljene, osoba se oseća sigurno u odnosu, a ako nisu, oseća se nesigurno.

Kada nam se klijent obrati za pomoć, naš zadatak jeste da odgovorimo na njegove relacijske potrebe. Posebno na one koje nisu bile zadovoljene u odnosima sa značajnim odraslim u klijentovom formativnom periodu (tokom odrastanja).

O kojih osam potreba govore navedeni autori, kao i o tome šta psihoterapeut treba da uradi da bi odgovorio na njih, pročitajte u daljem tekstu.

Potreba za sigurnošću.

Ako terapeut konzistentno i dosledno šalje poruku klijentu da su njegova osećanja normalna i prihvatljiva, klijent će se osećati sigurno da pokaže svoju ranjivost. Što je neophodno da bi se iscelio od posledica življenja u nesigurnom okruženju.
Zato je veoma važno da nam se sviđa klijent sa kojim radimo. Samo u tom slučaju ćemo biti u stanju da adekvatno odgovorimo na ovu relacijsku potrebu.
Ako to ne možete postići u radu sa određenim klijentom, tražite pomoć supervizora ili uputite klijenta psihoterapeutu za kojeg smatrate da može da postigne ovaj cilj.
Jer ako se klijent ne oseća sigurno u odnosu sa nama, isceljenje se neće desiti. Bez obzira na naše teorijsko znanje i primenjene terapijske intervencije i tehnike.

 

Potreba za validacijom, afirmacijom i značajem u odnosu.

Da bi ova potreba bila zadovoljena, potrebno je da klijent ima doživljaj da su njegova osećanja i/ili fantazije značajni i da imaju smisla.
A zadatak psihoterapeuta jeste da pomogne klijentu da pronađe značaj svojih osećanja ili fantazija. Na primer, terapeut će strategiju udovoljavanja drugim ljudima okarakterisati kao veoma mudar izbor deteta koje zavisi od odraslih, a koji nisu dovoljno prihvatajući. Što jeste istina. Ili fantaziju o posebnosti u nečemu kao veoma korisnu za preživljavanje u nedovoljno afirmativnom okruženju.

Potreba za prihvatanjem od strane stabilne i pouzdane osobe.

Klijentu je potrebno da se ugleda na nekog ko je mudar, snažan i pametan, da bi kasnije sam sebe mogao adekvatno štititi i voditi u teškim situacijama.
Zato je važno da terapeut bude autentično bude zainteresovan za klijentovu dobrobit, da mu dozvoljava idealizaciju, ali da je ne podstiče. Što nas još jednom podseća na to koliko je važno da terapeuti imaju ličnu terapiju.

 

Potreba za potvrdom ličnog iskustva.

Svako ima potrebu da bude sa nekim ko mu je sličan (u svom jatu :))
Da bi terapet odgovorio na ovu klijentovu potrebu, potrebno je deli sa klijentom svoje ranjivosti, slična osećanja i fantazije, naravno ako se oseća dobro sa tim. Samorazotkrivanje terapeuta, koje je uvremenjeno i usmereno na klijentovu dobrobit, veoma je moćno za klijentovo isceljenje baš iz ovog razloga. 


Potreba za samodefinisanjem.

Radi se o potrebi izražavanja jedinstvenosti i njenim prihvatanjem od strane značajne osobe/terapeuta.
Zato je važno da terapeut konstantno podržava klijentovo izražavanje sopstvenog identiteta i normalizuje tu potrebu.
To se postiže kroz fenomenološko istraživanje. Ukratko, važno je da psihoterapeut pristupi klijentu otvorenog uma, bez predrasuda i mnogo pretpostavki, kao da ništa ne zna o njemu. Ovakav pristup mogućava psihoterapeutu da upozna klijenta onakav kakav jeste, sa svim njegovim specifičnostima. Čime klijent dobija šansu da se oseća prihvaćeno takav kakav jeste.

 

Potreba za uticajem.

Ovde govorimo o potrebi da utičemo na osećanja i ponašanje druge osobe.
Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi, dozvoliće klijentu da utiče na njegova osećanja. Reagovaće saosećanjem kada je klijent tužan, pružajem zaštite kada je klijent uplašen, uzimanjem za ozbiljno klijentove ljutnje, i entuzijazmom kada je klijent srećan.

 

Potreba za inicijativom drugih.

Ljudi imaju potrebu da značajni drugi (uključujući i terapeuta) iniciraju kontakt sa njima, čime se prepoznaje i potvrđuje njihov značaj.
U tu svrhu psihoterapeut inicira dijalog i kontakt, kada proceni da je to potrebno klijentu.
Ovde govorim o kontaktu u kontekstu već postojećeg psihoterapijskog odnosa. To bi značilo da će psihoterapeut npr. pozvati klijenta da  čuje kako se oseća u teškim momentima, naravno pod uslovom da je psihoterapeut u redu sa tim. 
Odgovaranjem na ovu klijentovu potrebu terapeut nije u ulozi Spasioca, čime ćemo se detaljnije baviti na edukaciji. 
 

Potreba za pokazivanjem ljubavi.

Radi se o potrebi pokazivanja zahvalnosti i činjenja nečega za drugu važnu osobu.
Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi klijenta, dozvoliće klijentu da izrazi svoju zahvalnost za pomoć koju je dobio. 
 

Pozivam Vas na edukaciju iz Integrativne transakcione analize usmerene na odnos. Više o edukaciji možete pročitati ovde.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize za oblast psihoterapije