“Ljudi u zajednici počinju da razmišljaju i žive drugačije kao odgovor na njihovu materijalnu situaciju i odnose koje imaju oko sebe”(Williams, 2021 prema Minikin 2023, p. 88)
Kada je u pitanju materijalna situacija, jeste li primetili da kada smo siromašni nacionalizam nam postaje važniji od ekonomije?
Isto tako, kako nam se poboljšava ekonomska situacija, tako nam bledi interesovanje za nacionalističke teme.
Ovo samo govori koliko smo skloni da nas “prevedu žedne preko vode”.
Koliko nas ranjivost poput siromaštva oslabljuje, da smo spremni da progutamo toliko veliku laž.
Slično je i sa drugim ranjivostima, kao što su manjak ili nedostatak podrške, sigurnih odnosa, razumevanja i sl.
Možda je zato dobro da sebi postavimo određena pitanja s vremena na vreme:
Je li meni ovo stvarno prioritet?
Živim li u skladu sa svojim vrednostima?
Imam li podrške koliko mi je potrebno?
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad
Pre tačno 10 godina otputovala sam SAMA u Japan da polažem usmeni deo ispita CTA – da bih stekla zvanje međunarodno sertifikovanog transakcionog analitičara u oblasti psihoterapije.
Nisam bila svesna koliko sam “stisla zube” i bez dovoljno podrške prihvatila se veoma teškog zadatka i otputovala SAMA na daleki istok.
Sa ove tačke gledišta to mi deluje strašno, iako sam svesna da to tada nisam smela da vidim, jer bi “otvaranje očiju” donelo i preplavljujući strah.
Ovo je primer kako nam disocijacija pomaže da preživimo veoma stresne događaje.
Sada, 10 godina kasnije mnogo toga se promenilo.
Izgleda da sam naučila da je tražim podršku, i pre svega da izaberem ljude koji mi je žele i mogu pružiti.
Počrtkom oktobra 2023. položila sam prvi deo mog TSTA ispita, “probila led” na putu da postanem stalni edukator i supervizor u transakcionoj analizi za oblasti psihoterapije.
Ovo ne bi bilo moguće bez podrške mojih supervizora (imam ih nekoliko), a najviše moje glavne supervizorke Karen Minikin.
Takođe i organizatora ispita, koji svoj posao rade kako samo svaki kandidat može poželeti.
Ali i podrške mojih prijateljica, koleginica i kolega, koji su me ovih dana redovno kontaktirali da čuju kako se nosim sa strahom.
Slušali su, razumeli su i mogli su da podnesu da mi je teško.
Ako se osvrnem na prethodnih 10 godina, najvrednije što sam naučila je da mi je podrška značajnih ljudi najveći “kapital” koji želim da imam.
P.S. Na slici je za mene najznačajniji slajd koji sam videla na sastanku pre ispita.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
“Dužnost svakog građanima je da se interesuje za događaje u svetu, da ga ne bi preplavili, i ne samo njega, nego i ostale ljude.
Profesionalci koji su duboko zabrinuti, a koji se bave pročavanjem čoveka i prirode, ne smeju biti rezervisani, već moraju reći svetu ono što znaju o njegovoj verovatnoj budućnosti.
Čak i po cenu toga da budu kritikovani i imaju probleme zbog onoga što govore.
Nije više mudro da se naučnici suzdržavaju da izraze svoje mišljenje i da izvrše jak uticaj u pokušaju da promene trend istorije”.
Ovo je napisao Erik Bern, osnivač transakcione analize davne 1947. godine u svojoj prvoj knjizi “Um u akciji”, 10 godina pre nego što je osnovao ovaj novi psihoterapijski pravac.
Izgleda da su ove reči relevantne za svaki period našeg postojanja.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
“Ne čini drugima što ne želiš da tebi bude učinjeno” postoji kao načelo u etici i religiji.
Kada se ponašamo svesno neetično, dobijamo na kratko, gubimo dugoročno.
Međutim, verujem da se većina nas ponaša neetično nesvesno.
Dakle, možemo nesvesno činiti loše stvari.
A koja je uloga etike u našem opstanku?
“Čuva ljudsku vrstu od samouništenja” (Rajan Joseph, 2023).
Zato nam je etika važna.
Posebno u odnosima gde imamo asimetriju moći, jer je tu veći rizik od njene zloupotrebe, nego u odnosima gde je moć ravnopravno podeljena.
Kod psihoterapeuta, lekara, roditelja, itd.
Etika je izuzetno važna kod lidera, s obzirom da su na poziciji moći, a i da njihova dela oblikuju čitave generacije.
Iz navedenih razloga važno je da se zapitamo kakve lidere želimo, jer nas, hteli mi to ili ne, oni oblikuju.
A sa druge strane, kako svojim delima želimo da oblikujemo druge?
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator & supervizor, Novi Sad
“Traumatizovani dečiji delovi nas su izvor ponavljajućih obrazaca, koje prati snažan emotivni naboj i emocionalna disregulacija.
Mi kao odrasli pokušavamo da imamo život, i nevoljni smo da budemo domaćin ovom hronočno disregulisanom, prestravljenom i osramoćenom detetu unutar nas.
Dečiji deo nastavlja da pati zbog toga, i umesto roditelja koji ranije nisu razumeli i pomagali, sada odrasli deo nas želi da ga se reši, i ne vidi emocionalno odbačeno dete koje je u nama.
Ali, traumatizovani dečiji deo ne može biti zataškan, bez obzira koliko je neprepoznat”.
Shaw, D., 120-121. str.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad
U sistemima koji počivaju na zloupotrebi moći (ugnjetavanju), osim obezbeđivanja “sledbenika/poslušnika”, imperativ je i ućutkati sve koji primećuju šta se dešava i spremni su to da kažu.
Zato je veoma važno da ne ostanemo “gluvi, nemi i slepi” pred istinom.
Da bi se to desilo potrebno je da postanemo svesni da svako od nas ima tendenciju ka zloupotrebi moći, jer smo formirani u takvim sistemima – neminovno je da postanu deo naše ličnosti.
Ovo uopšte nije lak korak, jer treba da vidimo kod sebe nešto što nam se uopšte ne sviđa i na šta nismo baš ponosni.
Tek kada ovu tendenciju vidimo jasno kod sebe, onda je vidimo jasno i kod drugih.
I tek onda postaje neizdrživo da žmurimo, ne čujemo i ćutimo kada se dešava ugnjetavanje.
Uz ugnjetavanje obično ide i obmanjivanje – “šta sa tobom nije u redu kada ti ovo smeta?” Ili, “ako ovde postoji problem, taj problem si ti!”
Kao u priči o carevom novom odelu.
I ovo je tipično za svaki ugnjetavački sistem.
Na žalost, ugnjetavanje “živi” u mnogim sistemima kod nas, jer nam je takav širi društveni kontekst.
I ono što mislim da nam je važan zadatak, ako želimo da vidimo promenu, jeste razvijanje senzitivnosti za ove pojave.
Možda je jedan od prvih koraka na tom putu upoznavanje sa time na kojim principima funkcionišu ugnjetavački sistemi.
A i slušanje našeg “stomaka”, koji nepogrešivo registruje kada nešto nije u redu – da su nam granice grubo narušene, iako naša “glava ne misli tako”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Gore od najgoreg.
Gore od očaja, beznadežnosti i bespomoćnosti.
Praznina, ništavilo, besmisao, želja za nepostojanjem, rupa u stomaku.
Spremni smo da ceo svoj život organizijemo tako da bismo izbegli sve navedeno.
Baš zato što je gore od najgoreg.
Dok se ne nađemo u okruženju koje je dovoljno stabilno, konstantno i konzistentno u podršci našem razvoju, i dugotrajno. Obično su u pitanju godine.
Tek tada je moguće da se povežemo i ostanemo sa tim “stanjem”, i učimo iz njega o sebi i svojoj životnoj priči.
Kao na slici gore, da od gomile raštrkanih puzli krenemo da sastavljamo smislen i celovit mozaik (metafora za našu životnu priču).
Što je naša životna priča celovitija, veće je naše poverenje u sebe.
Samim tim, verovali ili ne, i u druge ljude.
Zato, ne odustajte od bavljenja sobom, čak i kada deluje preteško.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Dete će pristati na sve da bi se povezalo sa roditeljima.
Ako je jedini način povezivanja služenje njihovim potrebama, i to je prihvatljivo. Jer je povezanost važna za opstanak, kao hrana i voda.
Neki autori ovaj za način povezivanja sa roditeljima koriste izraz “upotrebljeno dete”.
Obično se ovaj obrazac proteže kroz generacije. I ti roditelji nekada su bili upotrebljeno dete.
Ovi procesi se dešavaju van naše svesnosti.
Čak i kada bi dete imalo kognitivni kapacitet koji nema, da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi bilo nepodnošljivo.
Zato ga “sahranimo” da bi “gurali” dalje.
Ako primećujete da povremeno ili češće, iz neobjašnjivih razloga, izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete.
U tom slučaju, izdaja sebe je veoma jaka “sila”, koja dolazi iz moždanih struktura koje su mnogo “jače” od naše pameti i zdravog razuma.
Kada postanemo svesni ovih procesa, bar u nekoj meri, krenuli smo na putovanje koje nas vraća sebi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga.
Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje imaju 38% porast abnormalnosti dela mozga koji je odgvoran za naše reagovanje na sve što opazimo kao opasnost (limbički sistem).
Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, taj procenat je 49%.
A kod oba iskustva zajedno, porast je 113% (Teicher et al., 1993, 1994: Pynos, Steinburg & Goenijan, 1996).
U našoj kulturi mnogi su vaspitavani batinama. Samim tim, jasno je koliko smo široko traumatizovo društvo.
Da ne spominjem doprinos ostalih vidova zanemarivanja i zlostavljanja.
Po meni je ovo još jedan dokaz iz oblasti neuronauka koja nam ukazuje da se nekada borimo sa “višom silom” od nas samih.
Zato nam obično ne pomažu različite tehnike za smirivane i opuštanje, kada je aktiviran deo mozga koji je pretrpeo strukturalne i funkcionalne promene zbog izloženosti prejakom stresu.
I zato je važno da ne očekujemo previše od sebe kada smo preplavljeni, jer se time uvodimo u dodatni stres.
Kada se nosimo sa nečim što je jače od nas, mudro je osloniti se na podršku savremene psihofarmakoterapije, prepisanu od strane psihijatra, umesto da očekujemo od sebe da sve možemo sami i da mislimo da smo slabi ako uzimamo psihofarmake.
Ako ne možete da spavate, imate pad volje, apetita (ili prejak apetit), hroničnu anksioznost, pad raspoloženja, razdražljivost i sl. ne oklevajte da uz psihoterapiju potražite i pomoć psihijatra.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
