U mom dosadašnjem psihoterapijskom radu, uočila sam dva kulturološka verovanja, koja mnogim ljudima kvare život.
Danas ću pisati o jednom, a to je verovanje šta je “dobar čovek”.
“Dobar čovek” ne ulazi u konflikte, sve mu odgovara, ništa mu ne smeta, sa svima je “dobar”, ni sa kim se ne zamera, mnogo trpi i sl.
Ova ponašanja su manifestacije toga da takva osoba nije dobra prema sebi. A samim tim ne može biti dobra ni za druge.
Pošto nakuplja nezadovoljstvo jer mnogo ugađa, ne govori šta joj smeta, a šta joj odgovara, svoju pobunu najčešće pokazuje kroz pasivno – agresivno ponašanje: durenje, povlačenje iz kontakta, ogovaranje, zajedljivost i sl.
Mislim da nam je veoma potrebno da redefinišemo šta je “dobar čovek”. Da se ne bi osećali loše kada se ponašamo u skladu sa sobom, što je važan preduslov za dobro mentalno zdravlje.
Sa aspekta mentalne higijene, “dobar čovek” je osoba koja je dobra prema sebi. Svesna je svojih želja i potreba, komunicira jasno i direktno, kaže šta hoće, a šta ne. Šta želi, a šta ne.
To isto pravo daje i drugima. Hoće da sasluša kako izgledaju stvari iz perspektive drugih ljudi.
S njom znate na čemu ste, iako Vam ne odgovara uvek ono što kaže.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.