Slični smo, veoma

Ove godine 19.2. sam bila na online konferenciji, koju je organizovala ukrajinska asocijacija za transakcionu analizu.

Iako smo se na ovoj radionici dotakli značaja konteksta u kojem živimo, iako je voditeljka radionice spomenula opasnost pod kojom se u aktuelnom momentu nalazila Ukrajina, čini mi se da niko od učesnika nije bio dovoljno svestan opasnosti koja nadolazi.

Sećam se da je slično bilo i 1992. u Bosni, pred rat.

Moja komšinica je dva dana pred evakuaciju krečila stan, iako nismo imali vodu.

Baš je u tom momentu bilo važno da se okreči.

Verovatno da lakše ne misli i ne oseća.

Kada je nadolazeća opasnost ogromna i neizbežna, jedan od naših mehanizama preživljavanja je i “smrzavanje”.

To znači da uopšte nismo svesni kako se osećamo, niti možemo jasno da mislimo o situaciji u kojoj se nalazimo.

Iako možemo osećati jaku potrebu da nešto radimo, što baš i nije u skladu sa našim trenutnim kontekstom.

Ovo poređenje me još jednom podsetili koliko smo slični.

Gde god da živimo, koje god nam je boje koža, koje god da smo vere i ubeđenja.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Bežanje od tuge – put u ćorsokak?

Sjajan crtani film “U mojoj glavi”, koji ukazuje na funkciju osećanja tuge, od kojeg skoro svi pokušavamo da pobegnemo.

I koji mi je bio inspiracija za ovaj tekst

Kada kroz iskustvo naučimo da nema saosećanja i razumevanja kada smo tužni, mi naučimo da tugu “duboko sahranimo”.

Da bi je što bolje prikrili, i od sebe i od drugih, mi osećamo ljutnju ili čak bes. Naravno sve nesvesno.

I tako započinje krug “samoispunjavajućeg proročanstva”.

Kada nam je najpotrebnije razumevanje i saosećanje drugih, ono izostane.

S obzirom da drugi vide napad, a ne našu ranjivost, dobijemo isto za uzvrat ili povlačenje umesto podrške.

I tako ponovo potvrdimo da nigde nema mesta za naša osećanja, da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Rekla bih da je put dug.

Da stignemo do tačke da razvijemo kapacitet za dijalog u kom ima mesta za više istina.

Da slušamo, umesto da reagujemo.

Da ostanemo sa neprijatnim osećanjima umesto da bežimo od njih, da bismo naučili nešto što ne znamo o sebi.

Nema recepta za ovaj proces.

Osim upornog i dugog bavljenja sobom.

Manje kroz teoriju, više kroz iskustvo.

I pošto ovi procesi dolaze sa mladih mesta u nama, potreban nam je neko ko će nam pomoći u tome, najviše svojim primerom.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Šta nam želim u 2022.?

“Najbolje se osećam kada ne razmišljam kako se osećam”.

Rečenica iz filma “Toma”.

Koja odlično opisuje strategiju preživljavanja traumatizovanih.

Posebno onih, kojima su izvor opasnosti bili najbliži.

Oni koji su trebali da vole.

Štite.

Umiruju.

Ohrabruju.

Podržavaju.

A nisu.

Jer ni oni nisu imali nekog takvog.

Rezultat toga je preplavljujući i nepodnošljiv bol.

Jedini način da se izborimo sa njim je da ga odsečemo – ne mislimo o njemu i da ga ne osećamo.

Sve da bi preživeli – fizički i psihološki.

Jer je preživljavanje prioritet.

Cena te strategije dugoročno je veoma visoka – gubitak telesnog i mentalnog zdravlja.

Da je ne bismo platili, zapravo moramo mnogo i dugo da se bavimo sobom.

Da se upoznamo i sprijateljimo sa svim otcepljenim delovima sebe.

Što podrazumeva i povezivanje sa mnogo bola.

Od kojeg smo bežali godinama i decenijama.

Neko kroz preteran rad, neko kroz prejedanje, neko kroz opijanje, brojne ljubavne veze….niz je veoma dugačak.

Želim nam svima u 2022. dovoljno hrabrosti da se pozabavimo sobom.

Da bismo stvarno živeli.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Lični razvoj u doba Korone – koliko je moguć?

Nema svako sreću da krizu zbog aktuelnog virusa iskoristi za lični razvoj.

Tu posebno mislim na čitanje i učenje onog što u redovnim okolnostima nismo stizali, online edukacije, vebinare, pisanje i sl.

Što je i normalno, zbog uznemirenosti koju možemo osećati zbog novonastale situacije.

Svaka promena zahteva adaptaciju, posebno promena koja vodi u pravcu pada kvaliteta života.

Dok smo u procesu adaptacije, očekivane su turbulencije na planu raspoloženja.

A i nije nam toliko do ličnog rasta i razvoja, koliko do preživljavanja.

U ovoj situaciji, najviše na psihološkom planu (ako smo fizički zdravi, kao i naši najbliži).

Jer je naša potreba za kontaktom sa drugim ljudima veoma snažna.

Koja je sada značajno ugrožena zbog neophodne fizičke distance koji moramo držati za vreme pandemije.

Da, postoji mogućnost online susreta, što je opcija “bolje išta nego ništa”, ali nije “to to”.

Živ kontakt je ipak još uvek nezamenjljiv, bar za nas koji spadamo u “analogne” generacije.

Takođe, neki ljudi su ostali bez posla, neki bez pola plate, a neki ne znaju kako da održe privatni posao u ovim uslovima.

Naravno da se u prvi mah ne mogu fokusirati ni na šta drugo, osim na informacije vezane za aktuelnu situaciju.

Povrh svega, određene ljude neki aspekti ove situacije katapultiraju u prošla iskustva kada im je bila ograničena sloboda.

Kada su se osećali bespomoćno, beznadežno, očajno.

Kada su mislili da nevolja nikada neće proći. Da nikada neće izaći iz “logora”.

To su situacije ranijeg zlostavljanja, maltretiranja i/ili zanemarivanja.

Ili prethodnih ratova, bombardovanja, progona i sl.

Zato, spustimo očekivanja. Sada je preživljavanje prioritet.

A svaka relaksacija, igra ili uživanje, dodatni bonus.

A samoaktualizacija (ostvarivanje ličnih potencijala)….može sada, a može i da sačeka bolja vremena. 

 

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Što je važno “biti u svom jatu”?

Potreba da pripadamo veoma je važna za naš identitet.

Bez doživljaja pripadnosti nekoj grupi teško da se možemo osećati dobro u vezi sebe.

A najvažnije grupe u našem razvojnom periodu su porodica i vršnjaci.

Kada je u pitanju porodica, neki ljudi imaju doživljaj kao da ih je “roda ispustila u pogrešno gnezdo”.

Dakle, vide sebe različite od svoje okoline. I samim tim pogrešne, neadekvatne, drugačije, ali u negativnom kontekstu. Kao da sa njima nešto nije u redu.

Ako se prepoznajete u ovom uvodu, najbolje znate koliko usamljenosti, bola i osećanja neadekvatnosti nosite u sebi.

Slično kao u basni o “ružnom pačetu”.

U kojoj se nalazi i odgovor kako stići do isceljenja – a to je da nađete svoje jato.

To znači da je potrebno da budete sa sebi sličnima, najpre po senzibilitetu, osobinama ličnosti, vrednostima, ciljevima, interesovanjima, i sl.

Kako ćete prepoznati da li je jato Vaše?

Po tome što ćete osećati da ste deo grupe. Da je sa Vama sve u redu. Da su Vaše želje i potrebe normalne.

Kako da ne zalutate tražeći svoje jato?

Tako što se nećete dugo zadržavati tamo gde imate doživljaj da ste “autsajder”.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, Novi Sad

Ko su “crne ovce”?

Transgeneracijsku traumu, pojednostavljeno rečeno, čine obrasci ponašanja koji se ponavljaju kroz generacije u porodici, a koji prave štetu potomcima.

Lanac transgeneracijske traume često prekidaju “crne ovce”.

Ko su “crne ovce”?

Osobe koje uže okruženje vidi kao nekog “mimo sveta”.

Osobe koje se nalaze u nefunkcionalnom sistemu i spremne su da kažu “ovde nešto nije u redu”.

Osobe koje iritiraju neke značajne druge ljude, zato što “talasaju” u pravcu promene.

Osobe koje su iskoristile i najtanju “slamku spasa” da rastu i da se razvijaju.

Osobe koje se osećaju usamljeno, jer ne osećaju da pripadaju najbližima.

Osobe koje dolaze na psihoterapiju da bi iz najgoreg izvukli najbolje.

Osobe koje rastući i razvijajući se, utiču da Svet bude bolje mesto.

Posebno za njihove potomke. I potomke njihovih potomaka.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad

Koliko je važno da slušamo sebe?

Meni je prostor u kojem živim i radim veoma bitan.

Čak mi je u dva navrata podstakao da započnem značajne promene, i u životu i u poslu.

Prvi put, pre mnogo godina.

Tada sam radila na psihijatriji pre podne, a popodne privatno sa klijentima.

Imala sam samo sat vremena pauzu između dva posla. Koju bih iskoristila za brzinski ručak i spavanje od 20 minuta. Da bih izdrzala da radim do 20h, a posle toga i putovanje za Bački Jarak.

U toj pauzi sam osetila koliko je lepo kada imam mir dok odmaram, da me niko ne prekida u tome.

Što mi je pomoglo da postanem svesnija želje da se odvojim od roditelja i živim sama. Da organizujem život po mojoj meri.

Posle toga sve je istorija.

Skupila sam nešto novca da bih otpočela samostalan život.

Nije to bio lak proces, ali je bio neprocenjivo koristan za mene.

Taj 21. novembar, kada sam se uselila u MOJ stan, smatram drugim rođendanom. Tek onda je moj lični rast i razvoj dobio puni zamah.

Samim tim i kvalitet života.

Negde u ovo doba pre tri godine uredila sam prostor za rad sa klijentima baš kako sam želela.

Jedna klijentkinja, koja je arhitekta, bila je ubeđena da mi je neko od njenih kolega osmislio ambijent i sugerisao kakav nameštaj da kupim.

A ja sam sama sve birala, po kriterijimu ISKLJUČIVO šta mi se sviđa.

Istovremeno sam držala edukacije iz Transakcione analize i naporno putovala po regionu.

I pogađate, često bila nezadovoljna ambijentom u kojem sam radila.

Vremenom je narastalo moje nezadovoljstvo. Što zbog umora, što zbog činjenice da imam prostor koji je po mojoj meri, u kojem imam posla više nego dovoljno, a često ga napuštam.

Da bih išla da radim gde mi, između ostalog, ne prija ambijent.

I tako je, na prvi pogled, bezazlena sitnica pokrenula čitav proces promene.

Ponovo, ostalo je istorija.

Pokrenula sam Udruženje za Transakcionu analizu Srbije (UTAS) u Novom Sadu, koje sam kreirala uz pomoć kolega iz Amerike, Holandije i Engleske.

Po mojoj meri – sa temama za koje mislim da su suštinske za dobru psihoterapiju. I, naravno, u ambijentu koji mi se sviđa .

I šta je poenta ove priče?

Da ne možemo zalutati kada pratimo onaj naš tihi unutrašnji deo, koji nepogrešivo zna šta želi, a šta ne.

A svaki put kada ga ignorišemo, završimo u ćorsokaku.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor, Novi Sad.

Strah od patnje

Strah od patnje obično proizilazi iz dečijeg dela naše ličnosti.

Jer dete nema vremensku perspektivu zbog kognitivne nezrelosti.

To znači da ono što je sada, detetu može da izgleda kao da je zauvek. A patnja zaista deluje zastrašujuće ako je vidimo kao beskonačnu.

Zato je posao odraslih da pruže detetu zaštitu, sigurnost i utehu u teškim situacijama.

Međutim, deca koja nisu imala na raspolaganju takve odrasle osobe, u riziku su da, kada odrastu, razmišljaju na opisani način.

Ako je Vaše iskustvo takvo, onda Vam je verovatno potreban sledeći “apdejt”:

Svako neprijatno osećanje ima rok trajanja. I obično nestane kada obavi svoju funkciju – da nas pokrene da izbegnemo opasnost, prihvatimo gubitak ili se borimo protiv narušavanja naših granica.

I pošto dečiji deo naše ličnosti veruje i u magiju, evo predloga kako da je sebi napravite:

ako želite da uradite nešto magično za sebe, dozvolite sebi da patite. Jer će tada Vaša patnja prepoloviti.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Šta se dešava kada blokirate Vaše “Ne”?

Nepokazivanje protesta (neću, ne odgovara mi i sl.) je podloga za osećanje bespomoćnosti.

Najčešće se dešava iz straha, koji obično ima veze sa našom istorijom, u kojoj je pravo na protest ukinuto.

Pravo na protest se ukida kroz etiketiranje, omalovažavanje, fizičko zlostavljanje, i dr. kada se neko pobuni.

Uverenje koje često čujem od klijenata sa ovim iskustvom je: “ako se bunim, to znači da sam problematičan /težak/ negativan” ili predviđanje “kao da će se desiti neka katastrofa posle toga”.

Protest ima funkciju zaštite naših granica. I kada iz straha puštamo druge da ih prelaze, osećamo se bespomoćno.

Kada uspete da prevaziđete ovaj strah (što se obično dešava u radu sa senzitivnim psihoterapeutom), osetićete sve čari pokazivanja protesta.

I praktične, jer će Vam se povećati socijalna moć i samim tim ćete imati bolje okolnosti za svakodnevno funkcionisanje.

A i psihološke, jer ćete steći doživljaj da je “volan u Vašim rukama”.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.