Nakon dve godine volonterskog staža na Klinici za psihijatriju na početku moje karijere, pre više od 20 godina, mislila sam da sam završila sa volonterskim aktivnostima.
Prošle nedelje sam imala puna tri dana volonterskih aktivnosti, i pored umora, osećala sam se zadovoljno što mogu da služim zajednici kojoj osećam da pripadam.
Za mene potpuno novo iskustvo nakon dugo vremena.
Po prvi put sam se našla u ulozi ispitivačice na TSTA ispitima u organizaciji ITAA – međunarodne asocijacije za transakcionu analizu.
To su ispiti za najviša zvanja u oblasti transakcione analize, na kojima sam i ja bila kandidatkinja pre godinu dana.
I po prvi put sam, nakon isto toliko godina, prošetala studentskim kampusom kada sam držala radionicu studentima u blokadi.
Tamo sam naišla na parkirane traktore, koji su tu da bi se našli u zaštiti naših studenata kada krenu u blokade ili protestne šetnje.
Osećanje pripadanja je očigledno za mene veliki motivator da uzvratim zajednici koju osećam svojom.
Osećanje pripadanja može da nas motiviše na razne stvari, nekada čak da se odreknemo svog integriteta, osećanja i dostojanstva, samo da bismo pripadali.
Kada nađemo zajednicu koja promoviše vrednosti koje su i naše lične, pripadanje postaje blagotvorno za naše celokupno mentalno zdravlje.
I tada nam nije teško da dajemo.
Naprotiv, davanjem hranimo sopstvenu dušu.
Zato je važno da istrajemo u borbi za zajednicu kakva nam je potrebna.
Da ne bismo izgubili svu našu vitalnost dok se uklapamo tamo gde ne pripadamo.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Narodna bajka Pepeljuga, čitanka za 4. razred osnovne škole, izdavač Eduka.
Bacim pogled na pitanja ispod teksta, i jedno me veoma zaintrigira: “zašto ljudi u bajkama delaju više nego što misle?”
Prvo zato što sam se iznenadila britkošću pitanja, a drugo kako deca od 10 godina mogu da odgovore na to, za mene, vrlo kompleksno pitanje.
Odlučim da upitam moju ćerku i ona kao iz topa kaže: “pa zato što se boje” .
Šokirana odgovorom koji nisam očekivala, upitam je kako to zna, a ona kaže “meni je to logično”.
Ovo je pitanje koje meni niko nije postavio ili ga ja nisam čula.
A nije da sam malo polagala na obrazovanje.
Često sam sa mojom glavnom supervizorkom zajedno promišljala o ovim temama, i često zaboravljala na ono do čega smo došle kada bih se ponovo našla u stresnoj situaciji.
Trebalo je mnogo, ali mnogo puta da mislim o tome šta radim kada se jako plašim, da čitam na tu temu, čak i držim radionice o tome kako se branimo kada se jako plašimo.
I opet bi ponekad u stresu svo to znanje palo u vodu.
Pratim studente, njihova razmišljanja o našoj društvenoj situaciji, divim se njihovom visokom kapacitetu za kritičko mišljenje, a najviše njihovom doslednom “ne”.
I čudim se, kao i odgovoru moje ćerke, kako im to ide tako prirodno i lako, što je nama starijim nezamislivo teško?
Što se tako lako zbunimo, automatski prilagodimo i zaboravimo kuda smo krenuli?
Deluje mi da je jedan deo ovog kompleksnog odgovora u količini traumatizacije kojoj smo bili izloženi.
Izgleda, na svu sreću, da naši potomci i mladi ipak nisu bili “pokošeni” u meri i kojoj smo mi.
Zato nama starijim želim da se što više povežemo sa našim strahom i učimo o njemu – za početak šta radimo kada ne znamo da se bojimo?
A i našim mladima želim da mi stariji istrajemo u ovom procesu, da im ne bi bili prepreka, već saveznici u borbi za pravednije društvo.
Neka nam je srećna transformacija ka slobodi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Stojim u Lidlu u redu za kasu. Iza mene stoji dobro držeća baka, za koju nisam bila sigurna da li je možda stigla pre mene, okrenem se i upitam je koja je prva bila od nas dve, a ona kaže: “ne znam, nešto sam se zamislila”.
Slučajno sam spustila pogled na njena kolica i videla dve tegle pinđura i hleb. Ona uhvati moj pogled i kaže: kupila sam na akciji, tegla po 400 dinara, inače je 600, po toj ceni ga ne bi kupila. Mi smo mala porodica, nama to bude dugo, a i ljuto je, ne može se puno pojesti.”
Izgleda da je protumačila moj pogled tako da je osetila potrebu da se pravda što se što se “luksuzira” sa dve tegle nečega što redovno košta po 600 dinara.
Svi znamo da je populacija penzionera ozbiljno ugnjetena sa niskim primanjima.
Plus su preživeli posleratno siromaštvo, raspad Jugoslavije, različite egzistencijalne nesigurnosti, bombardovanje…
I na sve to transgeneracijski prtljag, koji uopšte nije lak (dva Svetska rata, 500 godina turske okupacije).
Ova baka smo svi mi u nekom aspektu našeg postojanja.
Jer smo svi podložni obmani kada smo ranjivi, a bez dovoljno zaštite.
Obmani da je sva odgovornost na jednoj strani. Strani ranjivih.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Ovo je Kawakawa list sa Novog Zelanda.
Istraživanja su pokazala da ovo lišće ima više aktivnih komponenti ako postoje rupe u njemu (gusenice ih naprave žvakanjem).
Deluje mi kao sjajna metafora za naš odnos sa ranjivostima.
Pritiskaju nas sa svih strana da ne budemo ranjivi.
Brane nam da budemo nesrećni čak i oni koji brinu za nas ili koji se tako predstavljaju.
Pogledajte koliko ovaj cvet ima vitalnosti iako ima rupe po sebi.
Šta se dešava sa našom vitalnošću kada ne znamo čega se plašimo, šta nas čini tužnim, šta ne znamo, na koga smo ljuti?
Je li moguće da budemo vitalni bez kontakta sa našim ranjivostima?
Bez njihovog poznavanja i učenja iz njih?
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihpterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
Najvažniji odnos koji možemo imati je odnos sa sobom, a najvažnije putovanje na koje možemo otići je upoznavanje sebe.
Da bi upoznali sebe, moramo provesti vreme sa sobom, ne smemo se plašiti da budemo sami.
Poznavanje sebe je početak mudrosti.”
Aristotel
Verujem da bismo upoznali sebe, uz prethodno rečeno, potrebna nam je i podrška na tom putu.
Podrška kompetentnog i posvećenog drugog.
Još bolje da ih je više. Ako može, “celo selo”.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
Kako može da izgleda izdaja sebe?
Kada ne uvažavamo dešavanja u našem telu.
Kada ignorišemi sopstvene fizičke potrebe.
Kada se smanjujemo da bi se neko drugi osećao većim.
Kada idemo na mesta i sa ljudima koji nam ne prijaju.
I na mnoge druge načine.
Međutim, izdaja sebe i nije tako besmislena kao što se čini na prvi pogled.
To je vrlo inteligentna strategija preživljavanja u okruženju koje insistira na podređivanju.
Podređivanju potrebama jačih, većih i moćnijih.
Onima od kojih zavisimo, miislimo da zavisimo ili se osećamo tako.
Zato ako primetimo da radimo protiv sebe, važno je da izbegnemo samoosuđivanje.
Umesto toga, dobro bi bilo da ostanemo radoznali i zapitamo se šta time želimo ili pokušavamo da postignemo.
I šta to govori o našem iskustvu.
Takođe, vrlo je važno da u procesu traganja za odgovorima potražimo podršku pouzdanih, dobronamernih i kompetentnih drugih.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja
U negativnom kontekstu engleska reč “entitled”odnosi se na doživljaj osobe da zaslužuje poseban tretman, često bez uzimanja u obzir perspektive ili potreba drugih.
Važno je da se podsetimo da ova potreba kod odraslih ljudi dolazi sa veoma mladog mesta, s obzirom da je normalna kod vrlo male dece.
Kada osetimo da neko zahteva ili traži nešto od nas što značajno prelazi naše granice, što bi se moglo podvesti i pod gore navedeno, naš zadatak je da se čvrsto držimo svog “ne”, ma koliko se plašimo da ćemo izgubiti odnos.
Time pre svega čuvamo sebe, a istovremeno pomažemo i drugoj osobi na njenom putovanju učenja o granicama.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
Neregulisanost našeg nervnog sistema je normalna kada se ne osećamo sigurno.
Kao što je rekao jedan autor, nenormalna reakcija u nenormalnoj situaciji je normalna.
Ako osećamo osuđivanje dok smo ranjivi.
Ako osećamo da će konflikt da ugrozi odnos.
Ako smo doživeli gubitak, žalujemo ili se suočavamo sa velikom životnom promenom.
Ima smisla da je tada naš nervni sistem neregulisan.
Ne možemo biti prisutni i povezani sa drugima kada se ne osećamo sigurno u odnosu.
Niti da pogledamo vedriju stranu života ili da pronađemo nešto dobro kada se suočavamo sa gubitkom, dok žalujemo ili kod velikih životnih promena, posebno neprijatnih.
U takvim situacijama normalno je da se povremeno zaglavimo, ugasimo ili da budemo besni, anksiozni.
Normalno je i svaki put kada se osećamo odbačeno, posramljeno, neviđeno ili kada smo pod svakodnevnim stresom.
Neregulisanost nije pogrešan odgovor.
Neregulisanost je vrlo adekvatan odgovor na situaciju koja nas izbacuje iz ravnoteže.
Kada smo neregulisani, umesto da sebe pritiskamo da to mora što pre da se promeni, dobro bi bilo da se zapitamo:
Koja vrsta podrške mi je sada potrebna?
Šta mi sada može biti od pomoći?
Kako se obično oporavljam u ovakvim situacijama?
Izvor inspiracije: Instagram stranica “Somatic Experiencing Int”, post by Lexy Florentina
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
Zamislite kada bismo tokom naše samospoznaje cenili fazu “radovi u toku”.
Na primer, “baš mi teško ide briga o sebi, deluje mi da imam još dosta toga da naučim na tom planu”.
Ili, “izgovaranje reči “ne” nije ni izbliza lako kao što sam zamišljala”.
“Moja navika da negiram postojanje neprijatnih osećanja je prilično jaka”.
I sve ovo je nastalo u interakciji sa mojom užom i širom okolinom.
Koliko bi nam priznavanje i vrednovanje ovih istina donelo slobode?
I momenata olakšanja jer smo spoznali nešto što nam je bilo važno da spoznamo?
Učenje se dešava i kada shvatimo da ne znamo, da nam je nešto izazov ili da smo ranjiviji nego što smo mislili da jesmo.
Zato je vredno. Iako je neprijatno.
I zato nam je važna faza “radovi u toku”.
Jer bez nje zasigurno ne stižemo tamo gde želimo da stignemo.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad.
