Category: Odnos prema sebi

Šta ako smo bili “upotrebljeno dete”?

Dete će pristati na sve da bi se povezalo sa roditeljima.

Ako je jedini način povezivanja služenje njihovim potrebama, i to je prihvatljivo. Jer je povezanost važna za opstanak, kao hrana i voda.

Neki autori ovaj za način povezivanja sa roditeljima koriste izraz “upotrebljeno dete”.

Obično se ovaj obrazac proteže kroz generacije. I ti roditelji nekada su bili upotrebljeno dete.

Ovi procesi se dešavaju van naše svesnosti.

Čak i kada bi dete imalo kognitivni kapacitet koji nema, da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi bilo nepodnošljivo.

Zato ga “sahranimo” da bi “gurali” dalje.

Ako primećujete da povremeno ili češće, iz neobjašnjivih razloga, izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete.

U tom slučaju, izdaja sebe je veoma jaka “sila”, koja dolazi iz moždanih struktura koje su mnogo “jače” od naše pameti i zdravog razuma.

Kada postanemo svesni ovih procesa, bar u nekoj meri, krenuli smo na putovanje koje nas vraća sebi.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Kako trauma menja naš mozak?

Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga.

Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje imaju 38% porast abnormalnosti dela mozga koji je odgvoran za naše reagovanje na sve što opazimo kao opasnost (limbički sistem).

Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, taj procenat je 49%.

A kod oba iskustva zajedno, porast je 113% (Teicher et al., 1993, 1994: Pynos, Steinburg & Goenijan, 1996).

U našoj kulturi mnogi su vaspitavani batinama. Samim tim, jasno je koliko smo široko traumatizovo društvo.

Da ne spominjem doprinos ostalih vidova zanemarivanja i zlostavljanja.

Po meni je ovo još jedan dokaz iz oblasti neuronauka koja nam ukazuje da se nekada borimo sa “višom silom” od nas samih.

Zato nam obično ne pomažu različite tehnike za smirivane i opuštanje, kada je aktiviran deo mozga koji je pretrpeo strukturalne i funkcionalne promene zbog izloženosti prejakom stresu.

I zato je važno da ne očekujemo previše od sebe kada smo preplavljeni, jer se time uvodimo u dodatni stres.

Kada se nosimo sa nečim što je jače od nas, mudro je osloniti se na podršku savremene psihofarmakoterapije, prepisanu od strane psihijatra, umesto da očekujemo od sebe da sve možemo sami i da mislimo da smo slabi ako uzimamo psihofarmake.

Ako ne možete da spavate, imate pad volje, apetita (ili prejak apetit), hroničnu anksioznost, pad raspoloženja, razdražljivost i sl. ne oklevajte da uz psihoterapiju potražite i pomoć psihijatra.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Slični smo, veoma

Ove godine 19.2. sam bila na online konferenciji, koju je organizovala ukrajinska asocijacija za transakcionu analizu.

Iako smo se na ovoj radionici dotakli značaja konteksta u kojem živimo, iako je voditeljka radionice spomenula opasnost pod kojom se u aktuelnom momentu nalazila Ukrajina, čini mi se da niko od učesnika nije bio dovoljno svestan opasnosti koja nadolazi.

Sećam se da je slično bilo i 1992. u Bosni, pred rat.

Moja komšinica je dva dana pred evakuaciju krečila stan, iako nismo imali vodu.

Baš je u tom momentu bilo važno da se okreči.

Verovatno da lakše ne misli i ne oseća.

Kada je nadolazeća opasnost ogromna i neizbežna, jedan od naših mehanizama preživljavanja je i “smrzavanje”.

To znači da uopšte nismo svesni kako se osećamo, niti možemo jasno da mislimo o situaciji u kojoj se nalazimo.

Iako možemo osećati jaku potrebu da nešto radimo, što baš i nije u skladu sa našim trenutnim kontekstom.

Ovo poređenje me još jednom podsetili koliko smo slični.

Gde god da živimo, koje god nam je boje koža, koje god da smo vere i ubeđenja.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Bežanje od tuge – put u ćorsokak?

Sjajan crtani film “U mojoj glavi”, koji ukazuje na funkciju osećanja tuge, od kojeg skoro svi pokušavamo da pobegnemo.

I koji mi je bio inspiracija za ovaj tekst

Kada kroz iskustvo naučimo da nema saosećanja i razumevanja kada smo tužni, mi naučimo da tugu “duboko sahranimo”.

Da bi je što bolje prikrili, i od sebe i od drugih, mi osećamo ljutnju ili čak bes. Naravno sve nesvesno.

I tako započinje krug “samoispunjavajućeg proročanstva”.

Kada nam je najpotrebnije razumevanje i saosećanje drugih, ono izostane.

S obzirom da drugi vide napad, a ne našu ranjivost, dobijemo isto za uzvrat ili povlačenje umesto podrške.

I tako ponovo potvrdimo da nigde nema mesta za naša osećanja, da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Rekla bih da je put dug.

Da stignemo do tačke da razvijemo kapacitet za dijalog u kom ima mesta za više istina.

Da slušamo, umesto da reagujemo.

Da ostanemo sa neprijatnim osećanjima umesto da bežimo od njih, da bismo naučili nešto što ne znamo o sebi.

Nema recepta za ovaj proces.

Osim upornog i dugog bavljenja sobom.

Manje kroz teoriju, više kroz iskustvo.

I pošto ovi procesi dolaze sa mladih mesta u nama, potreban nam je neko ko će nam pomoći u tome, najviše svojim primerom.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Šta nam želim u 2022.?

“Najbolje se osećam kada ne razmišljam kako se osećam”.

Rečenica iz filma “Toma”.

Koja odlično opisuje strategiju preživljavanja traumatizovanih.

Posebno onih, kojima su izvor opasnosti bili najbliži.

Oni koji su trebali da vole.

Štite.

Umiruju.

Ohrabruju.

Podržavaju.

A nisu.

Jer ni oni nisu imali nekog takvog.

Rezultat toga je preplavljujući i nepodnošljiv bol.

Jedini način da se izborimo sa njim je da ga odsečemo – ne mislimo o njemu i da ga ne osećamo.

Sve da bi preživeli – fizički i psihološki.

Jer je preživljavanje prioritet.

Cena te strategije dugoročno je veoma visoka – gubitak telesnog i mentalnog zdravlja.

Da je ne bismo platili, zapravo moramo mnogo i dugo da se bavimo sobom.

Da se upoznamo i sprijateljimo sa svim otcepljenim delovima sebe.

Što podrazumeva i povezivanje sa mnogo bola.

Od kojeg smo bežali godinama i decenijama.

Neko kroz preteran rad, neko kroz prejedanje, neko kroz opijanje, brojne ljubavne veze….niz je veoma dugačak.

Želim nam svima u 2022. dovoljno hrabrosti da se pozabavimo sobom.

Da bismo stvarno živeli.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Lični razvoj u doba Korone – koliko je moguć?

Nema svako sreću da krizu zbog aktuelnog virusa iskoristi za lični razvoj.

Tu posebno mislim na čitanje i učenje onog što u redovnim okolnostima nismo stizali, online edukacije, vebinare, pisanje i sl.

Što je i normalno, zbog uznemirenosti koju možemo osećati zbog novonastale situacije.

Svaka promena zahteva adaptaciju, posebno promena koja vodi u pravcu pada kvaliteta života.

Dok smo u procesu adaptacije, očekivane su turbulencije na planu raspoloženja.

A i nije nam toliko do ličnog rasta i razvoja, koliko do preživljavanja.

U ovoj situaciji, najviše na psihološkom planu (ako smo fizički zdravi, kao i naši najbliži).

Jer je naša potreba za kontaktom sa drugim ljudima veoma snažna.

Koja je sada značajno ugrožena zbog neophodne fizičke distance koji moramo držati za vreme pandemije.

Da, postoji mogućnost online susreta, što je opcija “bolje išta nego ništa”, ali nije “to to”.

Živ kontakt je ipak još uvek nezamenjljiv, bar za nas koji spadamo u “analogne” generacije.

Takođe, neki ljudi su ostali bez posla, neki bez pola plate, a neki ne znaju kako da održe privatni posao u ovim uslovima.

Naravno da se u prvi mah ne mogu fokusirati ni na šta drugo, osim na informacije vezane za aktuelnu situaciju.

Povrh svega, određene ljude neki aspekti ove situacije katapultiraju u prošla iskustva kada im je bila ograničena sloboda.

Kada su se osećali bespomoćno, beznadežno, očajno.

Kada su mislili da nevolja nikada neće proći. Da nikada neće izaći iz “logora”.

To su situacije ranijeg zlostavljanja, maltretiranja i/ili zanemarivanja.

Ili prethodnih ratova, bombardovanja, progona i sl.

Zato, spustimo očekivanja. Sada je preživljavanje prioritet.

A svaka relaksacija, igra ili uživanje, dodatni bonus.

A samoaktualizacija (ostvarivanje ličnih potencijala)….može sada, a može i da sačeka bolja vremena. 

 

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Što je važno “biti u svom jatu”?

Potreba da pripadamo veoma je važna za naš identitet.

Bez doživljaja pripadnosti nekoj grupi teško da se možemo osećati dobro u vezi sebe.

A najvažnije grupe u našem razvojnom periodu su porodica i vršnjaci.

Kada je u pitanju porodica, neki ljudi imaju doživljaj kao da ih je “roda ispustila u pogrešno gnezdo”.

Dakle, vide sebe različite od svoje okoline. I samim tim pogrešne, neadekvatne, drugačije, ali u negativnom kontekstu. Kao da sa njima nešto nije u redu.

Ako se prepoznajete u ovom uvodu, najbolje znate koliko usamljenosti, bola i osećanja neadekvatnosti nosite u sebi.

Slično kao u basni o “ružnom pačetu”.

U kojoj se nalazi i odgovor kako stići do isceljenja – a to je da nađete svoje jato.

To znači da je potrebno da budete sa sebi sličnima, najpre po senzibilitetu, osobinama ličnosti, vrednostima, ciljevima, interesovanjima, i sl.

Kako ćete prepoznati da li je jato Vaše?

Po tome što ćete osećati da ste deo grupe. Da je sa Vama sve u redu. Da su Vaše želje i potrebe normalne.

Kako da ne zalutate tražeći svoje jato?

Tako što se nećete dugo zadržavati tamo gde imate doživljaj da ste “autsajder”.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, Novi Sad

Ko su “crne ovce”?

Transgeneracijsku traumu, pojednostavljeno rečeno, čine obrasci ponašanja koji se ponavljaju kroz generacije u porodici, a koji prave štetu potomcima.

Lanac transgeneracijske traume često prekidaju “crne ovce”.

Ko su “crne ovce”?

Osobe koje uže okruženje vidi kao nekog “mimo sveta”.

Osobe koje se nalaze u nefunkcionalnom sistemu i spremne su da kažu “ovde nešto nije u redu”.

Osobe koje iritiraju neke značajne druge ljude, zato što “talasaju” u pravcu promene.

Osobe koje su iskoristile i najtanju “slamku spasa” da rastu i da se razvijaju.

Osobe koje se osećaju usamljeno, jer ne osećaju da pripadaju najbližima.

Osobe koje dolaze na psihoterapiju da bi iz najgoreg izvukli najbolje.

Osobe koje rastući i razvijajući se, utiču da Svet bude bolje mesto.

Posebno za njihove potomke. I potomke njihovih potomaka.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad

Koliko je važno da slušamo sebe?

Meni je prostor u kojem živim i radim veoma bitan.

Čak mi je u dva navrata podstakao da započnem značajne promene, i u životu i u poslu.

Prvi put, pre mnogo godina.

Tada sam radila na psihijatriji pre podne, a popodne privatno sa klijentima.

Imala sam samo sat vremena pauzu između dva posla. Koju bih iskoristila za brzinski ručak i spavanje od 20 minuta. Da bih izdrzala da radim do 20h, a posle toga i putovanje za Bački Jarak.

U toj pauzi sam osetila koliko je lepo kada imam mir dok odmaram, da me niko ne prekida u tome.

Što mi je pomoglo da postanem svesnija želje da se odvojim od roditelja i živim sama. Da organizujem život po mojoj meri.

Posle toga sve je istorija.

Skupila sam nešto novca da bih otpočela samostalan život.

Nije to bio lak proces, ali je bio neprocenjivo koristan za mene.

Taj 21. novembar, kada sam se uselila u MOJ stan, smatram drugim rođendanom. Tek onda je moj lični rast i razvoj dobio puni zamah.

Samim tim i kvalitet života.

Negde u ovo doba pre tri godine uredila sam prostor za rad sa klijentima baš kako sam želela.

Jedna klijentkinja, koja je arhitekta, bila je ubeđena da mi je neko od njenih kolega osmislio ambijent i sugerisao kakav nameštaj da kupim.

A ja sam sama sve birala, po kriterijimu ISKLJUČIVO šta mi se sviđa.

Istovremeno sam držala edukacije iz Transakcione analize i naporno putovala po regionu.

I pogađate, često bila nezadovoljna ambijentom u kojem sam radila.

Vremenom je narastalo moje nezadovoljstvo. Što zbog umora, što zbog činjenice da imam prostor koji je po mojoj meri, u kojem imam posla više nego dovoljno, a često ga napuštam.

Da bih išla da radim gde mi, između ostalog, ne prija ambijent.

I tako je, na prvi pogled, bezazlena sitnica pokrenula čitav proces promene.

Ponovo, ostalo je istorija.

Pokrenula sam Udruženje za Transakcionu analizu Srbije (UTAS) u Novom Sadu, koje sam kreirala uz pomoć kolega iz Amerike, Holandije i Engleske.

Po mojoj meri – sa temama za koje mislim da su suštinske za dobru psihoterapiju. I, naravno, u ambijentu koji mi se sviđa .

I šta je poenta ove priče?

Da ne možemo zalutati kada pratimo onaj naš tihi unutrašnji deo, koji nepogrešivo zna šta želi, a šta ne.

A svaki put kada ga ignorišemo, završimo u ćorsokaku.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor, Novi Sad.