Ko su lenje majke? Kako ih možemo opisati?
Termin “lenje majke” je zapravo metafora za majke koje daju detetu dovoljno prostora da radi stvari samostalno, u skladu sa svojim uzrastom. To su zapravo sjajne majke, koje deluje kao da su lenje u odnosu na prezaštićujuće majke. One ne rade umesto dece one radnje za koje je dete samo sposobno. Na primer, ne prenose dete preko praga, koje već hoda, da ne bi zapelo, ne sitne hranu kada dete ima zube ili uglavnom ne skupljaju igračke umesto deteta nakon što napuni tri godine. Takođe, “lenje majke”ne brinu preterano jer dete vide kao dovoljno kompetentno za zadatke koji mu uzrasno pripadaju. Svesne su opasnosti sputavanja deteta zbog sopstvenih strahova – da će se time povećati šansa da njihov dečak ili devojčica postati inhibirani i pasivni.
Zbog čega bi svaka mama trebala da bude pomalo lenja?
Baš zbog toga da bi deca razvila poverenje u svoje sposobnosti. Uvek kada uradite nešto umesto deteta, time mu šaljete poruku da nije sposobno za tu aktivnost. U početku sticanja veština dete je nespretno (kao i odrasli), i da bi se to promenilo, dete mora dobiti priliku da vežba. Istraživanja su pokazala da deca koja su dobijala teške zadatke, na gornjoj granici svojih sposobnosti, kasnije postaju ambiciozna i preduzimljivija od onih koji nisu imali takvo iskustvo.
Šta lenja mama ne radi umesto deteta?
Ništa što samo dete može uraditi dovoljno dobro. Danas su svim zainteresovanim roditeljima dostupne informacije šta na kom uzrastu dete može uraditi samo ili uz pomoć odraslih. Moje iskustvo govori da mnogi roditelji u nedostatku vremena i strpljenja rade umesto deteta. Kada se ovo dešava povremeno, to je u redu. Problem nastaje kada to postane pravilo. Zamislite primer majke koja umesto 13-godišnjeg deteta prepisuje propušteno gradivo. Za to dete dugoročno bi bilo mnogo bolje da se “samo mučilo” nego što je steklo doživljaj da to ne može samostalno da uradi. Tako se stvaraju temelji niske tolerancije na frustracije, pasivnosti i sumnje u sebe.
Koliko prezaštićivanjem možemo sami na neki način da upropastimo sopstvenu decu potpuno nesvesno?
Prezaštićivanjem “sečemo krila detetu”. Kada posmatrate detetov dugoročni interes, to svakako nije da zavisi od roditelja. Jer će posle imati potrebu da zavisi od drugih ljudi. A u odnosu zavisnosti niko ne može dovoljno da iskoristi svoje potencijale. Obično roditelji imaju nesvesnu motivaciju da prezaštićuju dete. Na primer, da bi skrenuli fokus sa problema u bračnom odnosu, oni se preterano usmeravaju na dete. Zato je važno da svako od nas proveri sa sobom da li svoje potomke tretira “kao goste u svojoj kući”, koji treba da postanu samostalni odrasli. Ili nam je nezamislivo da ne budu u našoj blizini. U drugom slučaju, sjano bi bilo da se pozabavimo sopstvenim životom, da ne bi upropastili naše potomke, a i svoju mogućnost da živimo kvalitetno, van odnosa zavisnosti sa njima.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor o roditeljstvu, za Blic Ženu 20.6.2020.
