Author: Danijela Budiša Ubović

Na žalost živimo u patrijahalnom i seksitičkom društvu.

Tako da žrtve seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja osuđuju mnogi. I muškarci i žene.

Što nije odmah prijavila, šta je do sada čekala i sl.

Što je i išla sa njim, šta je tu tražila.

Što je provokativna u oblačenju, ponašanji i sl.

Deluje mi kao da nam je potrebno podsećanje da svako od nas ima pravo da kaže “ne” bilo kada.

Dakle, mogu da sa nekim flertujem, razmenjujem fizički dodir i u nekom momentu se predomislim i kažem ne.

To pravo ima svako.

A to što to nekoga razjari, raspiri potrebu za demonstracijama sile i moći, e to je nelegalno.

Svako ko u startu osuđuje žrtve, svesno ili nesvesno daje doprinos kolektivnom nasilju.

Kojeg ima na pretek u našem društvu.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad

 

Preranom smrću Đorđa Balaševića završila su se mnoga “detinjstva”.

U našim fantazijama on je bio večan, a umro je pre vremena.

Time smo se sučili i sa sopstvenom smrtnošću, a i sa smrtnošću naših roditelja, u slučaju da su živi.

Imao je integritet – konzistentno je bio protiv “ludila”.

I u tome se mnogi od nas sa njim identifikuju.

Svaka “crna ovca”.

Bio je pitom i topao, kao neki naši značajni preci.

Ako smo imali sreću da ih imamo.

Radio je ono što je voleo i u šta je verovao, i bio najbolji u tome.

Sjajan model za smisao, zar ne?

Stvorio je dela koja su postala naš večiti kapital.

Znao je da je ljubav najveća sreća, a ne status, imidž ili slava.

Da su ljudi najveće čudo, gde god da žive.

I sada kada je otišao, normalno je da je tuga pregolema.

Izgubili smo mnogo.

I dobili neprocenjiv dar njegovim postojanjem – model da živimo u skladu sa sobom.

Neka mu je večna slava.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Ko su lenje majke? Kako ih možemo opisati?

Termin “lenje majke” je zapravo metafora za majke koje daju detetu dovoljno prostora da radi stvari samostalno, u skladu sa svojim uzrastom. To su zapravo sjajne majke, koje deluje kao da su lenje u odnosu na prezaštićujuće majke. One ne rade umesto dece one radnje za koje je dete samo sposobno. Na primer, ne prenose dete preko praga, koje već hoda,  da ne bi zapelo, ne sitne hranu kada dete ima zube ili uglavnom ne skupljaju igračke umesto deteta nakon što napuni tri godine. Takođe, “lenje majke”ne brinu preterano jer dete vide kao dovoljno kompetentno za zadatke koji mu uzrasno pripadaju. Svesne su opasnosti sputavanja deteta zbog sopstvenih strahova  – da će se time povećati šansa da njihov dečak ili devojčica postati inhibirani i pasivni.

 

Zbog čega bi svaka mama trebala da bude pomalo lenja?

Baš zbog toga da bi deca razvila poverenje u svoje sposobnosti. Uvek kada uradite nešto umesto deteta, time mu šaljete poruku da nije sposobno za tu aktivnost. U početku sticanja veština dete je nespretno (kao i odrasli), i da bi se to promenilo, dete mora dobiti priliku da vežba. Istraživanja su pokazala da deca koja su dobijala teške zadatke, na gornjoj granici svojih sposobnosti, kasnije postaju ambiciozna i preduzimljivija od onih koji nisu imali takvo iskustvo.

 

Šta lenja mama ne radi umesto deteta?

Ništa što samo dete može uraditi dovoljno dobro. Danas su svim zainteresovanim roditeljima  dostupne informacije šta na kom uzrastu dete može uraditi samo ili uz pomoć odraslih. Moje iskustvo govori da mnogi roditelji u nedostatku vremena i strpljenja rade umesto deteta. Kada se ovo dešava povremeno, to je u redu. Problem nastaje kada to postane pravilo. Zamislite primer majke koja umesto 13-godišnjeg deteta prepisuje propušteno gradivo. Za to dete dugoročno bi bilo mnogo bolje da se “samo mučilo” nego što je steklo doživljaj da to ne može samostalno da uradi. Tako se stvaraju temelji niske tolerancije na frustracije, pasivnosti i sumnje u sebe.

 

Koliko prezaštićivanjem možemo sami na neki način da upropastimo sopstvenu decu potpuno nesvesno?

Prezaštićivanjem “sečemo krila detetu”. Kada posmatrate detetov dugoročni interes, to svakako nije da zavisi od roditelja. Jer će posle imati potrebu da zavisi od drugih ljudi. A u odnosu zavisnosti niko ne može dovoljno da iskoristi svoje potencijale. Obično roditelji imaju nesvesnu motivaciju da prezaštićuju dete. Na primer, da bi skrenuli fokus sa problema u bračnom odnosu, oni se preterano usmeravaju na dete. Zato je važno da svako od nas proveri sa sobom da li svoje potomke tretira “kao goste u svojoj kući”, koji treba da postanu samostalni odrasli. Ili nam je nezamislivo da ne budu u našoj blizini. U drugom slučaju, sjano bi bilo da se pozabavimo sopstvenim životom, da ne bi upropastili naše  potomke, a i svoju mogućnost da živimo kvalitetno, van odnosa zavisnosti sa njima.

 

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor o roditeljstvu, za Blic Ženu 20.6.2020.

 

Motivaciono savetovanje je jedan od pristupa kojima se može pomoći ljudima da promene neželjeno ponašanje.

Usmereno je na razvijanje klijentove svesti o posledicama neželjenog ponašanja, tj. njegove brige u vezi sa određenim ponašanjem.

Stil savetovanja je jedan od najvažnijih aspekata efikasnog motivacionog savetovanja, i može u velikoj meri determinisati klijentov otpor, ali i promenu ponašanja.

Koja je osnovna pretpostavka ovog pristupa?

Ovaj pristup je baziran na pretpostavci da je ambivalencija normalna i da prihvatanje ambivalencije i klijenta generalno ubrzava promenu.

U motivacionom savetovanju klijent nikad ne bi trebalo da se oseti da je konfrontiran od strane savetnika.

Klijent i savetnik su “tim” u borbi protiv “problema”.

Da li prihvatanje klijenta znači sa se slažemo sa njim i odobravamo njegove postupke?

Prihvatanje klijenta nije isto što i saglasnost ili odobravanje. Prihvatajući stav ne sme da spreči savetnika da ima različit stav od klijenta.

Važno je za savetnika da sluša klijenta sa poštovanjem i željom da razume njegovu perspektivu.

Bivajući potpuno prisutan, neosuđujućeg stava, savetnik gradi terapeutski savez sa klijentom, što je važan uslov za promenu.

Šta je svrha ovog pristupa?

Motivaciono savetovanje daje mogućnost da pomognemo klijentu da uvidi nesklad između neželjenog ponašanja i njegovih ciljeva, pri čemu klijent ne sme da se oseća pritisnuto da to učini.

Kada se motivaciono savetovanje učini valjano, rezultira time da klijent sam predstavlja razloge za promenu, a ne savetnik – ljudi više veruju u ono što čuju da su sami izgovorili od onoga što čuju od drugih.

Kada je motivaciono savetovanje dobro izvedeno, nije savetnik taj koji izražava brigu i nameru za promenom, već je to klijent.

Takođe, u motivacionom savetovanju “otpor” se posmatra kao dvosmernu ulica. Dakle, poricanje nije “usađeno” u klijenta, već raste u interakciji sa savetnikom. Može biti izmamljeno ili pojačano konfrontacionim stilom savetovanja.

Veštine motivacionog savetovanja

Motivaciono savetovanje koristi četiri veštine. Svrha im je da ohrabre klijente da govore i istražuju svoju ambivalenciju u vezi sa neželjenim ponašanjem.

Ove četiri veštine su poznate pod skraćenicom OARS – (1) otvoreni tip pitanja, (2) afirmacija, (3) reflektivno slušanje i (4) sumiranje.

Uspešno korišćenje ovih veština rezultira time da je savetnik u mogućnosti da izmami “priču o promeni” u kojoj klijent predstavlja agrumente u korist konkretne promene.

Kada klijenti pričaju o promeni, to onda znači da se povećava njihova motivacija za promenu. To je i cilj motivacionog savetovanja.

 Pitanja otvorenog tipa

Pitanja otvorenog tipa su ona koja zahtevaju duže odgovore od “da” ili “ne” i koja omogućavaju dijalog. Primeri:

• “Šta su dobre stvari u vezi sa …..?”
• “Recite mi više o ne baš dobrim stvarima u vezi sa …….?”
• “Deluje kao da imaš briga u vezi sa …… Reci mi više o tome.”
• “Šta je to što te brine?”
• “Kako se osećaš u vezi sa …?”
• “Šta bi preduzeo u vezi sa tim?”
• “Šta znaš o …?

 Afirmacija

Kada koristite izjave poštovanja i razumevanja za svog klijenta, tokom sesije, stvarate atmosferu podrške i gradite odnos sa klijentom.

Afirmativno izražavanje o klijentovim snagama, dostignućima u prošlosti i nastojanjima za promenom, pomažu u građenju poverenja. Primeri afirmacije uključuju:

• “Hvala što ste ovde danas.”
• “Cenim što govorite o svom ……”
• “Vi ste očigledno snalažljiva osoba, čim ste se tako nosili sa tim teškoćama.”
• “Vidim da ste zaista snažna osoba.”
• “To je dobra ideja.”
• “Teško je o tome govoriti… Zaista cenim što nastavljate sa ovim.”

Važno je napraviti razliku između afirmacije i pohvale.

Pohvala nije deo motivacionog savetovanja. Ona ukazuje na raskorak u statusu odnosa savetnika i klijenta. Hvaljenje nekoga zbog toga što radi nešto za šta Vi mislite da je dobro je posve drugačije od ohrabrivanja nekoga prepoznavanjem snaga i dostignuća te osobe.

Reflektivno slušanje

Reflektivno slušanje je ponavljanje onoga što je klijent izgovorio. Važno je reflektovati i skrivena značenja i osećanja koja je klijent izrazio, jednako kao i reči koje je koristio. Korišćenje reflektivnog slušanja je kao ogledalo za tu osobu, tako da ona može da čuje od savetnika kako su komunicirali.

Reflektivno slušanje pokazuje klijentu da je savetnik razumeo ono što je rečeno, ili se može koristiti da se razjasni ono što je klijent želeo da kaže. Efektivno reflektivno slušanje ohrabruje klijenta da nastavi sa pričom i trebalo bi da dozvolite dovoljno vremena da se to zapravo i desi.

U motivacionom savetovanju, reflektivno slušanje se koristi da naglasi klijentovu ličnu motivaciju za promenom u vezi sa neželjenim ponašanjem.

Primeri:

• “Deluješ iznenađeno što tvoj rezultat ukazuje da si u rizičnoj grupi.”
• “Zaista ti je važno da sačuvaš vezu sa dečkom.”
• “Osećaš se neprijatno dok pričaš o ovome.”
• “Ljut si, jer ti žena zvoca zbog tvog ……”
• “Želeo bi da smanjiš …….”
• “Zaista uživaš u ……..i ne bi da prekineš, ali primećuješ da ti to pravi izvesne probleme.”

Sumiranje

Sumiranje osnažuje reflektivno slušanje, posebno u vezi sa brigom i pričom o promeni. Prvo, klijenti čuju sebe kako to izgovaraju, onda čuju kako to savetnik reflektuje, a onda to opet čuju u sumiranju. Savetnik bira šta će u rezime uključiti, i menja pravce procesa time što na neke detalje stavlja akcenat, a na druge ne.

Važno je da sumiranje bude sažeto i da sadrži obe dimenzije ambivalencije, kad god je to moguće.

Primer sumiranja:

“Dakle, ti zaista uživaš u …… i ne misliš da to radiš više nego što to tvoji prijatelji čine. Sa druge strane, mnogo više trošiš na …., nego što možeš da priuštiš i to te zaista brine. Nalaziš da postaje sve teže plaćati račune,a i kreditne kartice su ti ugašene. Partner ti je ljut, a ti ne voliš kada je tako. Pored toga, primećuješ da imaš probleme sa spavanjem i teško ti je da se setiš nekih stvari.”

Pomoć klijentu da reši svoju ambivalenciju u vezi sa prekidom neželjenog ponašanja je usmerena ka omogućavanju klijentu da spozna argmente u korist promene.

Koje situacije bi trebalo da izbegnem kada koristim motivaciono savetovanje?

Postoji više situacija koje bi savetnici trebalo da izbegnu, posebno kada rade sa klijentom koji ispoljava ambivalenciju ili je u konfliktu u vezi sa svojim ponašanjem (Miller & Rollnick, 1991, p. 65):

Konfrontacija vodi poricanju

Kada klijent ispoljava ambivalenciju, savetnik može krenuti u raspravu o klijentovim problemima i potrebi za promenom.

To je tačka u kojoj  savetovanje kreće silaznom putanjom u kojoj pobednika nema, već se proces pretvara u konflikt.

Zatvorena pitanja

Zatvorena pitanja su ona na koja se obično odgovara sa “da” ili “ne”, što stvara utisak da sama sesija ne ide ni u kom pravcu. Zatvorena pitanja obično za cilj imaju isključivo ono što savetnik želi da sazna.

Sesija nema za cilj utvrđivanje da li je klijent u pravu ili ne, naprotiv. Otvorenija pitanja i refleksivni stil su daleko prikladniji, a takođe dozvoljavaju i klijentu da govori. Ako savetnik upadne u zamku zatvorenih pitanja, od pomoći je da da komentar na temu odvijanja same sesije.

“Ekspert” u rešavanju problema   

Kada savetnici postave sebe u ulogu “eksperta”, to kod klijenata izaziva osećaj nemoći. Rezlutat je pasivan klijent koji krivi savetnika ako njegov savet nije našao primenu, ili klijent koji pruža otpor i koji želi da povrati nešto moći za koju veruje da je izgubio.

Etiketiranje

Savetnici i klijenti mogu biti uhvaćeni u problematiku dijagnostičkog obeležavanja. Ponekad, savetnici veruju da je važno da klijent prihvati etiketu. To dovodi do klijentovog osećaja zarobljenosti u poziciji u kojoj ili mora da prihvati etiketu, ili rizikuje da bude označen kao neko ko je u procesu poricanja, ili pruža otpor.

Dr Danijela Budiša Ubović, međunarodni edukator i supervizor iz transakcione analize u oblasti psihoterapije, Novi Sad

Literatura:

1.Prochaska J.O. &  DiClemente C.C. (1982). Trans-theoretical therapy – toward a more integrative model of change. Psychotherapy: Theory, Research and Practice 19(3):276-288.

2. Miller, W. R. &  Rollnick, S. (1991) Motivational interviewing: Preparing people to change addictive behavior. New York: Guilford Press, 1991.

 

 

Nema svako sreću da krizu zbog aktuelnog virusa iskoristi za lični razvoj.

Tu posebno mislim na čitanje i učenje onog što u redovnim okolnostima nismo stizali, online edukacije, vebinare, pisanje i sl.

Što je i normalno, zbog uznemirenosti koju možemo osećati zbog novonastale situacije.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Potreba da pripadamo veoma je važna za naš identitet.

Bez doživljaja pripadnosti nekoj grupi teško da se možemo osećati dobro u vezi sebe.

A najvažnije grupe u našem razvojnom periodu su porodica i vršnjaci.

Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, Novi Sad

Transgeneracijsku traumu, pojednostavljeno rečeno, čine obrasci ponašanja koji se ponavljaju kroz generacije u porodici, a koji prave štetu potomcima.

Lanac transgeneracijske traume često prekidaju “crne ovce”.

Ko su “crne ovce”?

“Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa”.
“Boja purpura”, Alis Voker.

Ova rečenica je primer narativa ljudi sa traumom koja se ponavljala.

Nakon takvih iskustava, psihičke tegobe su normalna reakcija. Na nenormalne okolnosti.

One su psihološka posledica zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu.

Nisu znak slabosti i “poremećenosti” osobe.

Kao što je normalno da imamo opekotinu nakon što smo bili izloženi vreloj površini. Ma koliko da smo imali zdravu kožu pre toga.

Iz tog razloga se pojavljivala inicijativa da se u Američku klasifikaciju mentalnih poremećaja uvrsti i kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (PTSD). Koji je psihološko stanje, a ne dijagnoza.

Jer kompeksni PTSD nije posledica uticaja gena, već produžene izloženosti traumatskim događajima.

Samim tim, i tretman je drugačiji, u kojem je psihoterapija ključna za oporavak.

Kompleksni PTSD se, između ostalog, manifestuje kroz sledeće teškoće: anksioznost, promene raspoloženja, depresivnost, prazninu, razdražljivost.

Zato, ako se prepoznajete u ovom tekstu, ne oklevajte da potražite psihoterapeuta.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Retraumatizacija se dešava kada se nađemo u situaciji koja po jednom ili više aspekata podseća na izvornu traumu.

Najpouzdaniji pokazatelj da se desila retraumatizacija je da osećanja pobeđuju zdrav razum.

Stručnjaci bi rekli da se tada aktivira limbički korteks, koji pogura frontalni korteks u drugi plan.

To znači da nas preplave neprijatna osećanja, iako znamo da se nije ništa toliko značajno ugrožavajuće desilo. Uznemirenost, prestrašenost, tuga, očaj, bes…Na skoro beznačajan ili minimalan povod.

Na primer, koleginica Vam je rekla da se “smirite” u momentu dok ste ljutito govorili. Što Vas je “katapultiralo” u osećanje neadekvatnosti i stida. I u uverenje da sa Vama nešto nije u redu.

Što na prvi pogled može delovati čudno. Što biste se zbog toga tako intenzivno loše osećali.

Ali, ako obatite pažnju na Vašu istoriju, onda se kockice slože. Istoriju postiđivanja, omalovažavanja, patologizacije i kažnjavanja Vaše ljutnje od strane jednog ili oba roditelja.

 

Šta činiti kada se desi retraumatizacija?

 

Uvažiti intenzivna neprijatna osećanja, umesto da ulažete energiju da ih ignorišete.

To znači da ih vidite kao još jedno podsećanje koliko ste bili zanemareni, maltretirani ili zlostavljani. Koliko je nekada bilo teško. Gotovo nepodnošljivo.

Takođe, važna je podrška spolja. Razgovor sa osobom od poverenja. Koja ume da Vas sluša i bude sa Vama. Ali i koja je fokusirana na Vašu dobrobit.

Po mom iskustvu, najčešće je to dobar psihoterapeut. Koji će Vam pomoći da povežete ono što se dešava sada sa onim što se dešavalo nekada.

U tom procesu ćete doći u kontakt sa zaboravljenim delovima sebe, osećanjima i potrebama kojih dugo niste bili svesni.

Sve navedeno je važan preduslov kvalitetnog života – života u kojem imate doživljaj da konačno stvarno živite, umesto da životarite.

 

Da li je moguće proći kroz ovo iskustvo bez pomoći drugih?

 

Verovatno i sami možete nakon nekog vremena “isplivati” iz vrtloga neprijatnih osećanja.

Ali ćete propustiti priliku da “porastete” iz neželjene situacije.

Jer se od traume iz odnosa možete isceliti samo kroz odnos. U kom se, za razliku od pre, sada osećate sigurno.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.