Author: Danijela Budiša Ubović

Transgeneracijsku traumu, pojednostavljeno rečeno, čine obrasci ponašanja koji se ponavljaju kroz generacije u porodici, a koji prave štetu potomcima.

Lanac transgeneracijske traume često prekidaju “crne ovce”.

Ko su “crne ovce”?

“Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa”.
“Boja purpura”, Alis Voker.

Ova rečenica je primer narativa ljudi sa traumom koja se ponavljala.

Nakon takvih iskustava, psihičke tegobe su normalna reakcija. Na nenormalne okolnosti.

One su psihološka posledica zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu.

Nisu znak slabosti i “poremećenosti” osobe.

Kao što je normalno da imamo opekotinu nakon što smo bili izloženi vreloj površini. Ma koliko da smo imali zdravu kožu pre toga.

Iz tog razloga se pojavljivala inicijativa da se u Američku klasifikaciju mentalnih poremećaja uvrsti i kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (PTSD). Koji je psihološko stanje, a ne dijagnoza.

Jer kompeksni PTSD nije posledica uticaja gena, već produžene izloženosti traumatskim događajima.

Samim tim, i tretman je drugačiji, u kojem je psihoterapija ključna za oporavak.

Kompleksni PTSD se, između ostalog, manifestuje kroz sledeće teškoće: anksioznost, promene raspoloženja, depresivnost, prazninu, razdražljivost.

Zato, ako se prepoznajete u ovom tekstu, ne oklevajte da potražite psihoterapeuta.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Retraumatizacija se dešava kada se nađemo u situaciji koja po jednom ili više aspekata podseća na izvornu traumu.

Najpouzdaniji pokazatelj da se desila retraumatizacija je da osećanja pobeđuju zdrav razum.

Stručnjaci bi rekli da se tada aktivira limbički korteks, koji pogura frontalni korteks u drugi plan.

To znači da nas preplave neprijatna osećanja, iako znamo da se nije ništa toliko značajno ugrožavajuće desilo. Uznemirenost, prestrašenost, tuga, očaj, bes…Na skoro beznačajan ili minimalan povod.

Na primer, koleginica Vam je rekla da se “smirite” u momentu dok ste ljutito govorili. Što Vas je “katapultiralo” u osećanje neadekvatnosti i stida. I u uverenje da sa Vama nešto nije u redu.

Što na prvi pogled može delovati čudno. Što biste se zbog toga tako intenzivno loše osećali.

Ali, ako obatite pažnju na Vašu istoriju, onda se kockice slože. Istoriju postiđivanja, omalovažavanja, patologizacije i kažnjavanja Vaše ljutnje od strane jednog ili oba roditelja.

 

Šta činiti kada se desi retraumatizacija?

 

Uvažiti intenzivna neprijatna osećanja, umesto da ulažete energiju da ih ignorišete.

To znači da ih vidite kao još jedno podsećanje koliko ste bili zanemareni, maltretirani ili zlostavljani. Koliko je nekada bilo teško. Gotovo nepodnošljivo.

Takođe, važna je podrška spolja. Razgovor sa osobom od poverenja. Koja ume da Vas sluša i bude sa Vama. Ali i koja je fokusirana na Vašu dobrobit.

Po mom iskustvu, najčešće je to dobar psihoterapeut. Koji će Vam pomoći da povežete ono što se dešava sada sa onim što se dešavalo nekada.

U tom procesu ćete doći u kontakt sa zaboravljenim delovima sebe, osećanjima i potrebama kojih dugo niste bili svesni.

Sve navedeno je važan preduslov kvalitetnog života – života u kojem imate doživljaj da konačno stvarno živite, umesto da životarite.

 

Da li je moguće proći kroz ovo iskustvo bez pomoći drugih?

 

Verovatno i sami možete nakon nekog vremena “isplivati” iz vrtloga neprijatnih osećanja.

Ali ćete propustiti priliku da “porastete” iz neželjene situacije.

Jer se od traume iz odnosa možete isceliti samo kroz odnos. U kom se, za razliku od pre, sada osećate sigurno.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

 

Kada mnogih od nas “pomagača” postoji tendencija da preuzmamo veći deo odgovornosti za ishod psihoterapijskog procesa nego što nam pripada. To me je inspirisalo da napišem ovaj tekst, kao podsećanje da postoje i faktori vezani za klijenta, koji takođe utiču na uspešnost psihoterapijskog tretmana.

Ako postavimo pitanje koje su to varijable vezane za klijenta koje mogu biti važne za uspeh psihoterapijskog procesa,  odgovor možemo dobiti analizirajući rezultate emprijskih istraživanja na ovu temu.

Beutler je sa kolegama izdvojio nekoliko varijabli koje objašnjavaju najveći procenat (i do 80%) varijanse terapijskog efekta (Beutler i sar., 1994).

Stepen ozbiljnosti problema

U okviru ove varijable važno je razlikovati stepen objektivne disfunkcionalnosti od stepena subjektivne patnje klijenta. Veća objektivna disfunkconalnost je povezana sa manjim efektom psihoterapije, dok je psihoterapija uspešnija ako je veći stepen subjektivne patnje.

Spremnost na promenu

Promena nije događaj, već je proces koji prolazi kroz stadijume. Klijenti koji se jave za pomoć u viši stadijumima promene imaju veću šansu da proces završe uspešno.

Kompleksnost problema

Odnosi se na broj problema koji su uključeni u klijentove žalbe i klijentovo funkcionisanje. Što je problem kompleksiji manja je šansa da će tretman biti uspešan.

Potencijal za razvoj otpora

Otpor možemo posmatrati kao rezultat interakcije klijent-psihoterapeut, i kao trajnu ili relativno trajnu osobinu ličnosti. Što je taj potencijal veći, manja je šansa za efikasan tretman.

Ja mislim da je “otpor” uvek rezultat interakcije klijent – terapeut, osim ako klijent nije na psihoterapiji isključivo zbog spoljašnjeg pritiska, što se dešava veoma retko u privatnoj praksi.

Stepen socijalne podršk

Takođe je važno razlikovati objektivnu i subjektivnu procenu, kao kod ozbiljnosti problema. Viši objektivni i subjektivni stepen socijalne podrške podrazumeva i veću efikasnost tretmana, ali viša je povezanost između efikasnosti tretmana i subjektivne procene stepena socijalne podrške.

Stil prevladavanja

Obuhvata svesna i nesvesna ponašanja usmerena na smanjivanje posledica nekog negativnog događaja. U zavisnosti od toga da li klijent eksternalizuje ili internalizuje teškoće zavisi kakva vrsta tretmana će mu više prijati.

Stil razvijanja odnosa

Prema nekim studijama relacija klijenta i terapeuta je jedan od najsnažnijih prediktora uspešnosti tretmana. Istraživanja su pokazala da klijenti koji razvijaju sigurnu relaciju više profitiraju od tretmana, dok oni sa ostalim tipovima relacija mogu razviti pasivno zavisni odnos ili otpor prema terapeutu, što svakako utiče na smanjenu uspešnost tretmana.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Kada klijent u psihoterapijskom procesu ne dostiže željenu terapijsku promenu, možemo da razmislimo o nekoliko sledećih stvari.

Faktori se se tiču ugovora i TA dijagnoze

Pre svega, treba proveriti da li je terapisjski ugovor potencijalno “Roditeljski“. Neki od primera takvog ugovora mogu biti: hoću da prestanem da se drogiram; neću odlagati poslove, smršaću, učiću više i sl.

Veoma je važno da proverimo iz kog ego stanja klijent želi promenu. Kada je terapijski cilj zapravo težnja klijenta iz Adaptiranog Deteta (moranje), očekivano je da neće biti rezultata. Zato takav ugovor ne treba prihvatiti.

Kada smo već kod “moranja”, veoma je važno da proverimo kakav odnos klijent zauzima prema sebi zbog nemenjanja. U slučaju da se proganja zbog toga, ugovor o prestanku proganjanja može biti rešenje zastoja u psihoterapijskom procesu.

 

Rad na pogrešnom nivou klijentovog otpisivanja takođe može biti uzrok zastoja u terapiji. Primer za to može biti rad na definisanju terapijskog ugovora, a da klijent nije siguran da je njegov problem dovoljno važan da bi se angažovao u njegovom rešavanju. U tom slučaju nije ni čudno što se promena ne dešava.

Nekada je dobro da se vraćamo korak po korak kroz klijentovu matricu otpisivanja i proverimo da li je klijetovo otpisivanje na nižem nivou nego što smo pretpostavili.

 

Faktori koji se tiču klijentovog skripta

U slučaju kada je klijentovo drajversko ponašanje ili određena zabrana predmet terapijskog ugovora, a istovremeno zaštita od aktiviranja zabrane na postojanje, klijent ne da neće praviti promenu u ponašanju, već će mu daljim radom na sebi biti sve gore.

Npr. klijent koji hoće da razreši probleme povezane sa drajverom radi naporno, svaki put kada smanji intenzitet rada počeće da se oseća bezvredno ili čak da ima suicidne ideje. Određeni autori  (Ian Stewart je jedan od njih) savetuju da pre bilo kakvih promena u klijentovom skriptu proverimo da li klijent ima zabranu na postojanje. Ako je ima, važno je da se promena skripta bazira na razrešavanju ove zabrane. U suprotnom, neće biti terapijske promene i postoji rizik da klijenta poguramo ka tragičnom ishodu.

Faktori vezani za psihoterapeuta

Terapeutov kontratransfer može doprinosti zastoju u psihoterapijskom procesu. Zato je važno da se redovno superviziramo da bi postali svesni svog kontratransfera i iskoristili ga kao dragocen resurs za planiranje daljih koraka u psihoterapijskom procesu.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Sve što radimo radimo jer nam to iz nekog razloga odgovara.

Iako možemo verovati da to radimo zbog drugih, a posebno zbog naše dece.

“Zbog tebe sam ostala/ostao u braku sa njim/njom…

Kada nam se desi značajan gubitak, sledi proces žalovanja. Hteli mi to ili ne.

Žalovanje za gubitkom je jedini način da ga stvarno prihvatimo i krenemo dalje. I najintenzivnije je u prvih šest nedelja.

Kako izgleda žalovanje?

Tako što svakog dana neko vreme tugujemo za time što smo nepovratno izgubili. Prijatelja, partnera, zdravlje…

Problem je što mnogi ljudi žele da izbegnu ovaj proces kada dožive gubitak.

Najčešće jer veruju da je žalovanje znak slabosti. Ili da, ako krenu da žaluju, da se proces neće nikada završiti i da će postati nefunkcionalni.

Ova uverenja, po mom iskustvu, prenose se sa kolena na koleno, i u našoj kulturi su veoma prisutna. Naša okolina nas podstiče da ne žalimo za gubitkom, već da nastavimo dalje, kao da se ništa nije desilo.

Izbegavanje ovog procesa je štetno iz više raloga.

Kako ljudi izbegavaju da žale?

Jedan od načina je da negiraju da se gubitak desio i ponašaju se u skladu sa tim.

To u praksi znači da neće odvojiti ni malo ili vrlo malo vremena za proces tugovanja. Naprotiv.

Biće aktivniji više nego inače. Kroz rad, sport, izlaske, druženje.

Na prvi pogled deluje baš dobro.

Međutim, ova strategija je štetna iz više razloga.

Pre svega, jer ne vodi prihvatanju gubitka, već nam traži dodatnu energiju da gubitak “držimo pod tepihom”.

Zatim, obično ostavlja posledice na fizičko i mentalno zdravlje, naročito ako se primenjuje dugotrajno. Tu pre svega mislim na psihosomatske bolesti i strahove.

Gubitak je i dalje tu, iako ga negiramo, tako da, kada se desi sledeći gubitak, imaćemo dupli posao.

Dakle, iako bismo mi želeli da ne postoji ono o čemu ne mislimo, ono ipak postoji.

Zato tugujte i plačite kada doživite gubitak, jer je to jedini način da ga prihvatite.

Dr sc. Danijela budiša Ubović, psiholog, psihoterapeut, edukator i supervizor, Novi Sad.

Meni je prostor u kojem živim i radim veoma bitan.

Čak mi je u dva navrata podstakao da započnem značajne promene, i u životu i u poslu.

Prvi put, pre mnogo godina.

Svaki čovek želi da ga drugi ljudi razumeju. Ova želja je deo ljudske potrebe za kontaktom i odnosom sa drugima.

Kada imamo doživljaj da nas drugi razumeju, osećamo se povezano sa njima. Tada smo otvoreni i spremni da tražimo još kontakta.

Kada osećamo da nas drugi ne razumeju, imamo tendenciju da se povučemo iz odnosa, branimo se ili da ćutimo.

Ne moram posebno naglašavati koliko je važno da klijent ima doživljaj da ga psihoterapeut razume. Ako klijent nema takav doživljaj, neće biti progresa u psihoterapijskom procesu.

Usklađenost (eng. Attunement) psihoterapeuta sa klijentom je način da se postigne da klijent ima doživljaj da ga psihoterapeut razume.

Šta bi to tačno značila usklađenost sa klijentom?

⇒ Da psihoterapeut razume šta klijent misli i kako misli. To je ono što psihoterapeuti često razumeju kao empatiju.

⇒ Da psihoterapeut razume kako se klijent oseća i odgovora recipročnom emocijom. Emoconalna usklađenost se razlikuje od emocionalne empatije – kada terapeut oseća ono što oseća klijent, tj. deli klijentovo emocionalno iskustvo. Emocionalno usklađen terapeut ide dalje od empatije, odgovara na klijentovu emociju svojom iskrenom emocijom. Takođe, imenuje osećanja koja prepoznaje kod klijenta, a kojih klijent još uvek nije svestan.

 

Kada psihoterapeut ne pokazuje emocionalnu usklađenost, to klijenta obično vodi u retraumatizaciju. Što znači da se u terapijskoj situaciji rekreira ista vrsta bola i pozivaju se iste one odbrane koje je klijent ranije iskusio.

⇒ Da se psihoterapeut prilagođava klijentovoj brzini procesiranja informacija i osećanja, umesto da očekuje od klijenta da se prilagodi njegovom tempu.

⇒ Da psihoterapeut ima duplu perspektivu – da vidi klijenta na aktuelnom uzrastu i uzrastu na koji je regredirao (uzrast klijenta u ego stanju Deteta).

Ljudi obično nisu svesni kada regrediraju, posebno kada se u sadašnjosti dešava nešto što okida stara osećanja i verovanja. Važno je da psihoterapeut opazi kada se desi regresija kod klijenta, da bi postigao da razvojnu usklađenost.

Razvojna usklađenost bi značila da psihoterapeut vodi računa o svom tonu i izboru reči, a na osnovu procene uzrasta na koji se klijent vratio. Ne koristimo iste reči i ton sa detetom koje ima tri, pet, sedam ili 13 godina.

Uz to, psihoterapeut pokazuje poštovanje i prema klijentovom Odraslom delu ličnosti. Na primer, “probaj sada da  staviš analizu na stranu i reci mi kako je biti “crna ovca” u porodici?”

 

Kako proceniti uzrast klijentovog ego stanja Deteta?

Na osnovu klijentovog doživljaja – klijent kaže da se oseća npr. kao da je u prvom razredu.

Na osnovu istorijskih informacija koje nam daje klijent. Npr. da je majka otišla kada je imao pet godina.

Poznavanjem razvojne psihologije, tj. normalnih karakteristika različitih perioda dečijeg razvoja.

Praćenjem kontratransferne reakcije, čiji kvalitet može da ukazuje koliko godina ima klijentovo ego stanje Deteta u datom momentu.

Razvojna usklađenost sa klijentom obezbeđuje da klijentove odbrane popuste i da postane spreman da oseti bol koji je povezan sa njegovim ranijim iskustvima, a da se ne desi retraumatizacija. Samim tim se otvara mogućnost dostizanja terapijske promene.

Kada smo usklađeni sa klijentom, time ojačavamo terapijsku alijansu.

Klijent tada ima doživljaj da je psihoterapeut prisutan, da je u kontaktu sa njim, da prepoznaje, validira i normalizuje njegovo iskustvo.

Zbog svega navedenog klijent se oseća sigurno. Ne plaši se da će biti napadnut ili pogrešno shvaćen, zna da terapeut radi u njegovom najboljem interesu.

Takođe, stavlja se na proveru sistem uverenja koja služe samozaštiti, zahvajujući korektivnom iskustvu u odnosu sa psihoterapeutom.

Što jeste put ka stabilnoj promeni.

Izvor: Erskine, R., Moursund, J, Trautman, R. (2014). Beyond Emphaty: a therapy of contact-in-relationship. Routledge, New York.

 

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije