Author: Danijela Budiša Ubović

U Transakcionoj analizi jedna od osnovnih intervencija je tzv. interrogacija – postavljanje pitanja. Najviše je koristimo na početku psihoterapijskog procesa, da bi se upoznali sa klijentovim referentnim okvirom.

Interrogacija bi u prevodu značila ispitivanje. Cilj ispitivanja jeste da se dobiju određeni odgovori.

Ako želimo da pitanje koje postavljamo ima i terapijski potencijal, potrebno je da sadržaj pitanja bude takav da poziva klijenta da traga za odgovorima o kojima ranije nije razmišljao.

Kada je u pitanju terapijsko istraživanje (eng. Inquiry), fokus nije na dobijanju odgovora već na procesu dolaženja do odgovora.

Osnovna pretpostavka koja stoji iza ovakvog pristupa je da psihoterapeut ne zna ništa o klijetvom iskustvu. Mi zapravo tražimo od klijenta da nas nauči o svom iskustvu, koje istražujemo zajedno.

Glavna svrha terapijskog istraživanja je da klijent otkrije odgovore, a tek onda i psihoterapeut. Kroz terapijsko istraživanje prvenstveno klijent uči o sebi, a potom i psihoterapeut o njemu.

Dve ključne karakteristike terapijskog istraživanja su poštovanje i iskrena zainteresovanost.

Poštovanje se odnosi na klijentovo biće, koje živi najbolje kako ume. Terapeut poštuje klijentvu borbu, hrabrost i posvećenost preživljavanju. “Sigurno postoji važan razlog što si odabrala da živiš tako” je jedan od primera pokazivanja poštovanja od strane terapeuta.

Poštovanje klijenta ne znači da se terapeut uvek mora slagati sa klijentom, odobravati i podržavati ono što on radi.

Iskrenu zainteresovanost za klijenta terapeut prvenstveno izražava neverbalno – kroz ton glasa i izraz lica.

Kada smo iskreno zainteresovani za klijenta, nakon što postavimo pitanje, pažljivo slušamo njegov odgovor. Ako razmišljamo o nečemu drugom dok klijent traga za odgovorom, mi nismo sa njim.

Time pokazujemo nezainteresovanost, koju je klijent više puta iskusio u odnosu sa važnim ljudima. Samim tim ojačavamo klijentov skript umesto da ga vodimo ka autonomiji.

Pitanja koja postavljamo tokom terapijskog istraživanja su otvorenog tipa.

“Reci mi više o tome….Kako se to desilo…..Šta za tebe znači to što si zaplakala pred kolegama ….?

Na ova pitanja klijent ne može da odgovori sa DA ili NE, što je dobro jer je time klijent podstaknut da govori.

Jedan od indikatora da psihoterapijski proces ide dobrim tokom je ako klijent govori više od terapeuta.

Šta sve istražujemo zajedno sa klijentom?

Odnos između klijenta i psihoterapeuta

Klijent se stalno podstiče da sagleda po čemu je odnos sa psihoterapeutom sličan, a po čemu različit od njegovih odnosa sa drugim ljudima.

Klijentovo unutrašnje iskustvo

Pošto je glavni fokus istraživanja klijentovo unutrašnje iskustvo, tokom terapeutskog istraživanja dosta se bavimo klijentovim:

fizičkim senzacijama – npr. “šta sada osećaš u telu?”

Fizičkim reakcijama, odnosno pokretima tela, što nam pomaže da klijent proširi svoju svesnost. Npr. klijent pokreće nogu kao da šutira nešto dok govori o majčinom alkoholizmu. Terapeut u tom slučaju može da pita: želiš li da je šutneš kada je pijana? Ili “šta kaže tvoja noga?”

Osećanjma.

Sećanjima.

Mislima.

Zaključcima i odlukama, koje nas dosta mogu naučiti o klijentovim strategijama preživljavanja.

Značenjima, koje klijent pripisuje određenim događajima, doživljajima i iskustvima.

Očekivanjima. 

Moge aktivnost u kojima se nagažujemo su oblikovane našim očekivanjem šta će se desiti posle. Mi izbegavamo određena ponašanja jer verujemo da vode posledicama koje ne želimo. I obrnuto. A naša očekivanja proizilaze iz naših prethodnih iskustava.

Nadama.

Fantazijama.

 

Izvor: Erskine, R., Moursund, J, Trautman, R. (2014). Beyond Emphaty: a therapy of contact-in-relationship. Routledge, New York.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

 

 

U ovom tekstu ću navesti nekoliko specifičnosti Integrativne transakcione analize, posebno u odnosu na Klasičnu i Kognitivno-bihejvioralnu transakcionu analizu.

Pristup klijentovim teškoćama

U klasičnoj i kognitivno-bihejvioralnoj transakcionoj analizi fokus je primarno na tehnikama i intervencijama koje će otkloniti klijentove teškoće.

U integrativnoj transakcionoj analizi važan aspekt rada odnosi se i na bavljenje funkcijom tih teškoća, da bi klijent uvideo njihov smisao.

Time se postiže da klijent bolje razume sebe, funkciju i značaj svojih tegoba, da bi prestao da se oseća loše što ima teškoće koje ima. Samim tim se njegova patnja prepolovljava i povećava verovatnoća dostizanja željene promene.

Kada nema perspektive sagledavanja pozitivnih apsekata pojave tegoba, povećava se rizik  produbljivanja stida kod klijenta i smanjivanja njegovog samopoštovanja. Čime se smanjuje verovatnoća promene.

Nakon toga se dešava da i psihoterapeut počinje da sumnja u svoju kompetentnost, zbog tzv. klijentove “pasivnosti”, što može da bude prvi korak ulaženja u začarani krug zaglavljivanja u psihoterapijskom procesu.

Smeh pod vešalima

U Klasičnoj transakcionoj analizi smeh pod vešalima se analizira zajedno sa klijentom, ignoriše ili konfrontira, dok se u integrativnoj transakcionoj analizi smatra potencijalnim pokazateljem da terapeut ima brži tempo nego što je to klijentu potrebno.

Dakle, smeh pod vešalima se vidi kao manifestacija toga da terapeut nije dovoljno usklađen sa klijentom, a ne da klijet radi nešto što treba korigovati manje ili više direktivnim pristupom.

Psihoterapeut koji sagledava stvari iz ove perspektive korigovaće svoj tempo, odnosno usporiće, da bi bio korak iza klijenta, a ne ispred.

Smeh pod vešalima služi i za prekid kontakta sa bolom, koji klijent oseća. Terapeut koji radi iz ove teorijske perspektive će to i reflektovati – na klijentov smeh pod vešalima će npr. reći “to mora da je jako bolno”.

Samokritikovanje

U integrativnoj transakcionoj analizi samokritika se vidi kao samozaštitni mehanizam, koji ima cilj da utiša glas unutrašnjeg Kritikujućeg Roditelja, koji upućuje još snažnije kritike. Smatra se da klijent time bira manje zlo, što jeste konstruktivno.

I zato se ne radi na njenom otklanjanju pre nego što klijent ne razume da zapravo bira veoma mudru strategiju. Kao što sam već navela, potvrđivanje funkcije i smisla neželjenog ponašanja ima snažan pozitivan efekat na klijentovo samopoštovanje, a samim tim i proces promene.

Sklonost ka preteranom brinjenju i opsesivne misli

Neprodukrtivno brinjenje se smatra opsesijom u Integrativnoj transakcionoj analizi.

Opsesije imaju različite psihološke funkcije. Jedna od njih je da se izbegne kontakt sa vrlo neprijatnim osećanjima (npr. očaj, prestrašenost).

Zato se u psihoterapijskom procesu ne fokusiramo direktno na smanjivanje opsesivno-kompulzivnih tendencija ili njihovo stavljanje pod kontrolu. Ovakva strategija bi bila antiterapijska iz nekoliko razloga.

Pumpanje samokontrole nije dobar izbor za klijente sa ovom vrstom teškoća, jer je obično imaju u višku.

Pored toga, klijent će stideti svog, u tom momentu, jedinog poznatog načina regulacije intenzivne neprijatnosti. Od kojeg ne može odustati, dok ne upozna drugi način.

Takođe, stalno brinjenje se u Integrativnoj transakcionoj analizi posmatra kao obrazac koji ima funkciju, a to je smanjivanje šoka ako se desi nešto loše.

Kada klijenti uoče da brinjenje ima značajnu funkciju, imaju šansu da prestanu da se stide što su često zabrinuti i da im se poveća doživljaj samoefikasnosti. Što jesu preduslovi za efikasan psihoterapijski proces.

Nakon toga se otvara opcija da se klijent i terapeut pozabave događajima koji su nekada ranije zaista izazivali šok (npr. psihičko maltretiranje, zlostavljanje i sl.).

Kojim klijentima odgovara pristup Integrativne transakcione analize?

Po mom iskustvu, senzitivnim klijentima i psihoterapeutima Integrativni transakciono analitički teorijski okvir daje više mogućnosti.

A posebno je koristan za klijente koji su zanemarivani, maltretirani i zlostavljani u dužem vremenskom periodu.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz Transakcione analize u oblasti psihoterapije

Pretpostavljam da svaki psihoterapeut zna koliki je značaj kvaliteta emocionalne povezanosti majke i deteta (ili drugog primarnog staratelja i deteta).

Pojednostavljeno rečeno, ako majka ili drugi primarni staratelj konzistentno i dosledno odgovara na detetove potrebe, dete će razviti siguran stil afektivnog vezivanja. Ako to nije slučaj, razviće nesiguran obrazac vezivanja.

Obrazac afektivnog vezivanja se odražava na odnose sa drugim ljudima i u odraslom dobu, bilo da je on siguran ili ne.

Kada nam se klijenti jave na psihoterapiju, obično donose teškoće koje se u nekoj tački dotiču ove teme.

Na primer,  ako se klijent ne usuđuje da kaže “ne”, iako žudi za tim, to nesumnjivo ukazuje da se ne oseća sigurno u odnosima sa drugim ljudima.

U Integrativnoj transakcionoj analizi relacione potrebe se smatraju komponentom  ljudske žudnje za sigurnom povezanošću. Erskine, Moursund i Trautmann su 1999. godine empirijskim putem izdiferencirali osam relacionih potreba.

Dakle, po navedenim autorima, svaka osoba ima relacione potrebe. Ako su one zadovoljene, osoba se oseća sigurno u odnosu, a ako nisu, oseća se nesigurno.

Kada nam se klijent obrati za pomoć, naš zadatak jeste da odgovorimo na njegove relacione potrebe. Posebno na one koje nisu bile zadovoljene u odnosima sa značajnim odraslim u klijentovom formativnom periodu (tokom odrastanja).

O kojih osam potreba govore navedeni autori, kao i o tome šta psihoterapeut treba da uradi da bi odgovorio na njih, pročitajte u daljem tekstu.

Potreba za sigurnošću.

Ako terapeut konzistentno i dosledno razume, poštuje i prihvata klijenta (vidi ga kao ljudsko biće čiji doživljaji su normalni), on će se osećati sigurno da pokaže svoju ranjivost. Neće se plašiti da će izgubiti terapeutovo prihvatanje i poštovanje zbog toga kakav jeste.

U suprotnom, klijent će “da se zatvori”, odnosno aktiviraće se mehanizmi odbrane, kada će se značajno smanjiti verovatnoća da se kod klijenta pojave misli, osećanja, želje, sećanja koji su bili sakriveni godinama. Samim tim, nećemo biti od koristi za klijenta, bez obzira na naše teorijsko znanje i primenjene tehnike i intervencije.

Ako Vam je teško da razumete, poštujete i prihvatite klijenta takav kakav jeste, potražite pomoć supervizora.

Potreba za vrednovanjem, afirmacijom i značajem u odnosu.

Da bi ova potreba bila zadovoljena, potrebno je da klijent ima doživljaj da su njegove misli, ponašanja, osećanja i/ili fantazije značajni i da imaju smisla/funkciju (da služe nečemu). A zadatak psihoterapeuta jeste da pomogne klijentu da razume funkciju svojih misli, ponašanja, osećanja ili fantazija.

Na primer, terapeut će strategiju udovoljavanja drugim ljudima okarakterisati kao veoma mudar izbor deteta koje zavisi od odraslih, a koji nisu dovoljno prihvatajući. Ili fantaziju o posebnosti u nečemu kao veoma korisnu za preživljavanje u nedovoljno afirmativnom okruženju.

Rezultat odgovaranja na ovu relacijasku potrebu je povećanje klijentovog samopouzdanja i smanjivanje stida, samim tim i potrebe za poricanjem da postoji ono čega se stidimo (npr. pomenuto udovoljavanje). Na ovaj način se značajno povećava verovatnoća da klijent dostigne željenu promenu.

Potreba za prihvatanjem od strane stabilne i pouzdane osobe.

Klijentu je potrebno da se ugleda na nekog ko je mudar, snažan i pametan, da bi kasnije sam sebe mogao adekvatno štititi i voditi u teškim situacijama.

Zato je važno da terapeut konzistentno zainteresovan za klijentovu dobrobit, da mu dozvoljava idealizaciju, ali da je ne podstiče (da terapeut neće imati potrebu da ga klijent vidi kao savršenog i neranjivog). Što nas još jednom podseća na to koliko je važno da terapeuti imaju ličnu terapiju.

Da bi odgovorili na ovu relacijsku potrebu, važno je i da smo tu za klijenta kada smo mu potrebni (naravno uz uvažavanje naših granica).

Potreba za deljenjem iskustva.

Svako ima potrebu da bude sa nekim ko mu je sličan (u svom jatu :)). Posebno klijenti koji su viđeni od strane značajnih odraslih kao drugačiji i čudni.

Da bi terapet odgovorio na ovu klijentovu potrebu, potrebno je deli sa klijentom svoje ranjivosti, slična osećanja i fantazije, naravno ako se oseća dobro sa tim. Samorazotkrivanje terapeuta, koje je uvremenjeno i usmereno na klijentovu dobrobit, veoma je moćno za klijentovo isceljenje baš iz ovog razloga.

Potreba za samodefinisanjem.

Radi se o potrebi izražavanja jedinstvenosti i njenim prihvatanjem od strane značajne osobe/terapeuta.

Zato je važno da terapeut konstantno podržava klijentovo izražavanje sopstvenog identiteta i normalizuje tu potrebu. To se postiže kroz fenomenološko istraživanje. Ukratko, važno je da psihoterapeut pristupi klijentu otvorenog uma, bez predrasuda i mnogo pretpostavki, kao da ništa ne zna o njemu. Ovakav pristup mogućava psihoterapeutu da upozna klijenta onakav kakav jeste, sa svim njegovim specifičnostima. Čime klijent dobija šansu da se oseća prihvaćeno takav kakav jeste.

Potreba za uticajem.

Ovde govorimo o potrebi da utičemo na osećanja i ponašanje druge osobe. Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi, dozvoliće klijentu da utiče na njegova osećanja. Reagovaće saosećanjem kada je klijent tužan, razmatranjem zaštite kada je klijent uplašen, uzimanjem za ozbiljno klijentove ljutnje, i entuzijazmom kada je klijent srećan.

Potreba za inicijativom drugih.

Ljudi imaju potrebu da značajni drugi (uključujući i terapeuta) iniciraju kontakt sa njima, čime se prepoznaje i potvrđuje njihov značaj. U tu svrhu psihoterapeut inicira dijalog i kontakt, kada proceni da je to potrebno klijentu.

Ovde govorim o kontaktu u kontekstu već postojećeg psihoterapijskog odnosa. To bi značilo da će psihoterapeut npr. pozvati klijenta da čuje kako se oseća u teškim momentima, naravno pod uslovom da je psihoterapeut u redu sa tim.

Odgovaranjem na ovu klijentovu potrebu terapeut nije u ulozi Spasioca, čime ćemo se detaljnije baviti na edukaciji.

Potreba za pokazivanjem ljubavi.

Radi se o potrebi pokazivanja zahvalnosti i činjenja nečega za drugu važnu osobu. Terapeut koji vodi računa o ovoj relacijskoj potrebi klijenta, dozvoliće klijentu da izrazi svoju zahvalnost za pomoć koju je dobio.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, edukator i supervizor iz transakcione analize za oblast psihoterapije

Strah od patnje obično proizilazi iz dečijeg dela naše ličnosti.

Jer dete nema vremensku perspektivu zbog kognitivne nezrelosti.

To znači da ono što je sada, detetu može da izgleda kao da je zauvek. A patnja zaista deluje zastrašujuće ako je vidimo kao beskonačnu.

Zato je posao odraslih da pruže detetu zaštitu, sigurnost i utehu u teškim situacijama.

Međutim, deca koja nisu imala na raspolaganju takve odrasle osobe, u riziku su da, kada odrastu, razmišljaju na opisani način.

Ako je Vaše iskustvo takvo, onda Vam je verovatno potreban sledeći “apdejt”:

Svako neprijatno osećanje ima rok trajanja. I obično nestane kada obavi svoju funkciju – da nas pokrene da izbegnemo opasnost, prihvatimo gubitak ili se borimo protiv narušavanja naših granica.

I pošto dečiji deo naše ličnosti veruje i u magiju, evo predloga kako da je sebi napravite:

ako želite da uradite nešto magično za sebe, dozvolite sebi da patite. Jer će tada Vaša patnja prepoloviti.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Nepokazivanje protesta (neću, ne odgovara mi i sl.) je podloga za osećanje bespomoćnosti.

Najčešće se dešava iz straha, koji obično ima veze sa našom istorijom, u kojoj je pravo na protest ukinuto.

Pravo na protest se ukida kroz etiketiranje, omalovažavanje, fizičko zlostavljanje, i dr. kada se neko pobuni.

Uverenje koje često čujem od klijenata sa ovim iskustvom je: “ako se bunim, to znači da sam problematičan /težak/ negativan” ili predviđanje “kao da će se desiti neka katastrofa posle toga”.

Protest ima funkciju zaštite naših granica. I kada iz straha puštamo druge da ih prelaze, osećamo se bespomoćno.

Kada uspete da prevaziđete ovaj strah (što se obično dešava u radu sa senzitivnim psihoterapeutom), osetićete sve čari pokazivanja protesta.

I praktične, jer će Vam se povećati socijalna moć i samim tim ćete imati bolje okolnosti za svakodnevno funkcionisanje.

A i psihološke, jer ćete steći doživljaj da je “volan u Vašim rukama”.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

“Ne smeš plakati” je rečenica koju sam čula u vrtiću. Uputila je veoma topla mama svojoj kćerki, koja se još adaptira na činjenicu da ide u vrtić.

Mama je očigledno nesvesna da ovom rečenicom svojoj kćerki upućuje zabranu na neprijatna osećanja (ili bar na strah ili tugu), koja će joj u budućnosti kvariti život.

Mnogi klijenti sa kojima radim osećaju intenzivnu anksioznost (nekada do nivoa panike) zato što su uplašeni, tužni ili nesrećni, a zahvaljući ovoj zabrani.

Koju su uputili dobronamerni roditelji, jer su je i oni dobili od svojih roditelja. I tako u nedogled unazad.

Ako želite da prekinete ovaj lanac, veoma je važno da date dozvolu Vašoj deci da osećaju neprijatna osećanja.

Kako se to radi?

Jedan od načina je da ih učite da je normalno da su tužni kada izgube igračku ili kada se drugar odseli iz grada.

Da su uplašeni kada imaju doživljaj da su u opasnosti.

Da se ljute kada im drugi čine nepravdu.

I na kraju, najvažnije, da im to sve to pokažete Vašim primerom.

Jer je važnije šta radite nego šta govorite.

Dr sc. Danijela Budiša Ubovič, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Ljudi koji se nose sa mentalnim poremećajima nisu poremećeni.

Kao što nisu poremećeni ni oni koji imaju poremećen rad štitne žlezde ili srca.

Kada je u pitanju mentalno zdravlje, posebno anksiozni poremećaji i poremećaji raspoloženja, često baš najzdraviji delovi naše ličnosti manifestuju pad raspoloženja, strahove, gubitak volje i slično.

Jer nam signaliziraju da predugo trpimo, zanemarujemo sebe, ili da naprosto nismo dobri prema sebi.

Dakle, paradoksalno je da nekada moramo da razvijemo nešto što se naziva mentalnim poremećajem, da bi počeli zdravije da živimo.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Ako duže vreme radite više od osam sati dnevno, velika je verovatnoća da ste radoholik.

Preteran rad može biti način izbegavanja bliskosti i neprijatnih osećanja, uključujući i osećanje manje vrednosti.

Pored ovih značajnih funkcija preteranog rada, njime stičete i priznanje okoline – npr. dobijajući epitet da ste “vredni” zato što mnogo radite.

Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.

Mislite li da je slabost ako pustite suzu kada Vam se plače, posebno pred drugim ljudima?

Ili ako se osećate uplašeno, nesigurno ili uznemireno u neprijatnim situacijama?

Ako je Vaš odgovor DA, preporučujem da redefinišete pojmove slabosti i snage.