Preranom smrću Đorđa Balaševića završila su se mnoga “detinjstva”.
U našim fantazijama on je bio večan, a umro je pre vremena.
Time smo se sučili i sa sopstvenom smrtnošću, a i sa smrtnošću naših roditelja, u slučaju da su živi.
Imao je integritet – konzistentno je bio protiv “ludila”.
I u tome se mnogi od nas sa njim identifikuju.
Svaka “crna ovca”.
Bio je pitom i topao, kao neki naši značajni preci.
Ako smo imali sreću da ih imamo.
Radio je ono što je voleo i u šta je verovao, i bio najbolji u tome.
Sjajan model za smisao, zar ne?
Stvorio je dela koja su postala naš večiti kapital.
Znao je da je ljubav najveća sreća, a ne status, imidž ili slava.
Da su ljudi najveće čudo, gde god da žive.
I sada kada je otišao, normalno je da je tuga pregolema.
Izgubili smo mnogo.
I dobili neprocenjiv dar njegovim postojanjem – model da živimo u skladu sa sobom.
Neka mu je večna slava.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
