“Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa”.
“Boja purpura”, Alis Voker.
Ova rečenica je primer narativa ljudi sa traumom koja se ponavljala.
Nakon takvih iskustava, psihičke tegobe su normalna reakcija. Na nenormalne okolnosti.
One su psihološka posledica zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu.
Nisu znak slabosti i “poremećenosti” osobe.
Kao što je normalno da imamo opekotinu nakon što smo bili izloženi vreloj površini. Ma koliko da smo imali zdravu kožu pre toga.
Iz tog razloga se pojavljivala inicijativa da se u Američku klasifikaciju mentalnih poremećaja uvrsti i kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (PTSD). Koji je psihološko stanje, a ne dijagnoza.
Jer kompeksni PTSD nije posledica uticaja gena, već produžene izloženosti traumatskim događajima.
Samim tim, i tretman je drugačiji, u kojem je psihoterapija ključna za oporavak.
Kompleksni PTSD se, između ostalog, manifestuje kroz sledeće teškoće: anksioznost, promene raspoloženja, depresivnost, prazninu, razdražljivost.
Zato, ako se prepoznajete u ovom tekstu, ne oklevajte da potražite psihoterapeuta.
Dr sc. Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
