Gore od najgoreg.
Gore od očaja, beznadežnosti i bespomoćnosti.
Praznina, ništavilo, besmisao, želja za nepostojanjem, rupa u stomaku.
Spremni smo da ceo svoj život organizijemo tako da bismo izbegli sve navedeno.
Baš zato što je gore od najgoreg.
Dok se ne nađemo u okruženju koje je dovoljno stabilno, konstantno i konzistentno u podršci našem razvoju, i dugotrajno. Obično su u pitanju godine.
Tek tada je moguće da se povežemo i ostanemo sa tim “stanjem”, i učimo iz njega o sebi i svojoj životnoj priči.
Kao na slici gore, da od gomile raštrkanih puzli krenemo da sastavljamo smislen i celovit mozaik (metafora za našu životnu priču).
Što je naša životna priča celovitija, veće je naše poverenje u sebe.
Samim tim, verovali ili ne, i u druge ljude.
Zato, ne odustajte od bavljenja sobom, čak i kada deluje preteško.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
