Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga.
Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje imaju 38% porast abnormalnosti dela mozga koji je odgvoran za naše reagovanje na sve što opazimo kao opasnost (limbički sistem).
Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, taj procenat je 49%.
A kod oba iskustva zajedno, porast je 113% (Teicher et al., 1993, 1994: Pynos, Steinburg & Goenijan, 1996).
U našoj kulturi mnogi su vaspitavani batinama. Samim tim, jasno je koliko smo široko traumatizovo društvo.
Da ne spominjem doprinos ostalih vidova zanemarivanja i zlostavljanja.
Po meni je ovo još jedan dokaz iz oblasti neuronauka koja nam ukazuje da se nekada borimo sa “višom silom” od nas samih.
Zato nam obično ne pomažu različite tehnike za smirivane i opuštanje, kada je aktiviran deo mozga koji je pretrpeo strukturalne i funkcionalne promene zbog izloženosti prejakom stresu.
I zato je važno da ne očekujemo previše od sebe kada smo preplavljeni, jer se time uvodimo u dodatni stres.
Kada se nosimo sa nečim što je jače od nas, mudro je osloniti se na podršku savremene psihofarmakoterapije, prepisanu od strane psihijatra, umesto da očekujemo od sebe da sve možemo sami i da mislimo da smo slabi ako uzimamo psihofarmake.
Ako ne možete da spavate, imate pad volje, apetita (ili prejak apetit), hroničnu anksioznost, pad raspoloženja, razdražljivost i sl. ne oklevajte da uz psihoterapiju potražite i pomoć psihijatra.
Dr Danijela Budiša Ubović, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad.
