Narodna bajka Pepeljuga, čitanka za 4. razred osnovne škole, izdavač Eduka.
Bacim pogled na pitanja ispod teksta, i jedno me veoma zaintrigira: “zašto ljudi u bajkama delaju više nego što misle?”
Prvo zato što sam se iznenadila britkošću pitanja, a drugo kako deca od 10 godina mogu da odgovore na to, za mene, vrlo kompleksno pitanje.
Odlučim da upitam moju ćerku i ona kao iz topa kaže: “pa zato što se boje” .
Šokirana odgovorom koji nisam očekivala, upitam je kako to zna, a ona kaže “meni je to logično”.
Ovo je pitanje koje meni niko nije postavio ili ga ja nisam čula.
A nije da sam malo polagala na obrazovanje.
Često sam sa mojom glavnom supervizorkom zajedno promišljala o ovim temama, i često zaboravljala na ono do čega smo došle kada bih se ponovo našla u stresnoj situaciji.
Trebalo je mnogo, ali mnogo puta da mislim o tome šta radim kada se jako plašim, da čitam na tu temu, čak i držim radionice o tome kako se branimo kada se jako plašimo.
I opet bi ponekad u stresu svo to znanje palo u vodu.
Pratim studente, njihova razmišljanja o našoj društvenoj situaciji, divim se njihovom visokom kapacitetu za kritičko mišljenje, a najviše njihovom doslednom “ne”.
I čudim se, kao i odgovoru moje ćerke, kako im to ide tako prirodno i lako, što je nama starijim nezamislivo teško?
Što se tako lako zbunimo, automatski prilagodimo i zaboravimo kuda smo krenuli?
Deluje mi da je jedan deo ovog kompleksnog odgovora u količini traumatizacije kojoj smo bili izloženi.
Izgleda, na svu sreću, da naši potomci i mladi ipak nisu bili “pokošeni” u meri i kojoj smo mi.
Zato nama starijim želim da se što više povežemo sa našim strahom i učimo o njemu – za početak šta radimo kada ne znamo da se bojimo?
A i našim mladima želim da mi stariji istrajemo u ovom procesu, da im ne bi bili prepreka, već saveznici u borbi za pravednije društvo.
Neka nam je srećna transformacija ka slobodi.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
