Stojim u Lidlu u redu za kasu. Iza mene stoji dobro držeća baka, za koju nisam bila sigurna da li je možda stigla pre mene, okrenem se i upitam je koja je prva bila od nas dve, a ona kaže: “ne znam, nešto sam se zamislila”.
Slučajno sam spustila pogled na njena kolica i videla dve tegle pinđura i hleb. Ona uhvati moj pogled i kaže: kupila sam na akciji, tegla po 400 dinara, inače je 600, po toj ceni ga ne bi kupila. Mi smo mala porodica, nama to bude dugo, a i ljuto je, ne može se puno pojesti.”
Izgleda da je protumačila moj pogled tako da je osetila potrebu da se pravda što se što se “luksuzira” sa dve tegle nečega što redovno košta po 600 dinara.
Svi znamo da je populacija penzionera ozbiljno ugnjetena sa niskim primanjima.
Plus su preživeli posleratno siromaštvo, raspad Jugoslavije, različite egzistencijalne nesigurnosti, bombardovanje…
I na sve to transgeneracijski prtljag, koji uopšte nije lak (dva Svetska rata, 500 godina turske okupacije).
Ova baka smo svi mi u nekom aspektu našeg postojanja.
Jer smo svi podložni obmani kada smo ranjivi, a bez dovoljno zaštite.
Obmani da je sva odgovornost na jednoj strani. Strani ranjivih.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka, Novi Sad
