“Kada obrazovanje nije oslobađajuće, san ugnjetavanog je da postane ugnjetavač”.
Freire, P.
Verovatno zato što u tom slučaju ne postoji treća opcija – “ili si vuk ili ovca”.
U ugnjetavačkim kulturama veoma je važno eliminisati kritičko mišljenje, jer je ono pretnja opstanku takvog sistema.
A kritičko mišljenje nam je neophodno da bismo kreirali konstruktivnije opcije, osim gore pomenute dve, koje su destruktivne, svaka na svoj način.
Kada je u pitanju gušenje kritičkog mišljenja, pored suptilnog i otvorenog zastrašvanja, obmanjivanje je druga sila koja na spremčava da mislimo i kritički preispitujemo pojave oko nas, jer se one “podrazumevaju”.
Na primer, da autoriteti “poseduju” znanje, da je naše da ih slušamo i ne preispitujemo to što tvrde.
Preispitivanje u tom slučaju je znak nepoštovanje (a ne korišćenje našeg kapaciteta da mislimo), i možemo biti kažnjeni zbog toga.
Svi mi na žalost u odnosima sa drugima povremeno zauzimamo ulogu i ugnjetavanog i ugnjetavača, je je neminovno da oponašamo ono čime smo bili okruženi.
Iako to svesno ne želimo.
Ova dimamika je posebno važna za psihoterapijski odnos.
Pre svega, zbog asimetrije moći koju taj odnos podrazumeva – terapeut je ima više i samim tim je u većem riziku da je zloupotrebi, što je u osnovi ugnjetavanja.
Ovo ne eliminiše rizik da terapeut povremeno zauzme ulogu ugnjetavanog u odnosu sa klijentom. Pre svega zato što smo svi mi iskusili ugnjetavanje – bez obzira što smo profesionalci, i dalje smo ljudska bića koja žive u takvom sistemu.
Prema perspektivi Relacione TA, i zato što nema efikasnijeg načina da nas klijent (nesvesno) poduči o svom iskustvu, nego da na svojoj koži osetimo kroz šta je prošao.
Dr Danijela Budiša Ubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Novi Sad
